U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Slobodana Velisavljevića i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Davida Stevanovića, zbog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Davida Stevanovića - advokata Ivana Đokića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Kruševcu K.44/24 od 29.09.2025. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 616/25 od 10.12.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 25.02.2026. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Davida Stevanovića - advokata Ivana Đokića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Kruševcu K.44/24 od 29.09.2025. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 616/25 od 10.12.2025. godine, u odnosu na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kruševcu K.44/24 od 29.09.2025. godine okrivljeni David Stevanović je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 9 (devet) godina i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 03.06.2024. godine pa do upućivanja okrivljenog u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija. Određeno je da troškove krivičnog postupka snosi okrivljeni, te da će o njihovoj visini sud odlučiti posebnim rešenjem shodno odredbi člana 262. stav 2. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 616/25 od 10.12.2025. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog Davida Stevanovića, pa je preinačena presuda Višeg suda u Kruševcu K.44/24 od 29.09.2025. godine u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Kragujevcu okrivljenog Davida Stevanovića za krivično delo silovanje iz člana 178. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 03.06.2024. godine pa nadalje, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog Davida Stevanovića odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Davida Stevanovića - advokat Ivan Đokić, zbog povreda zakona iz člana 16. stav 5, člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji u celosti podneti zahtev, te da donese presudu iz člana 492. stav 1. tačka 1) ili člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, kao i da branioca okrivljenog obavesti o sednici veća kako bi prisustvovao istoj.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi članova 14. i 178. stav 1. KZ, branilac okrivljenog Davida Stevanovića u podnetom zahtevu ističe da ni u činjeničnom opisu krivičnog dela datom u optužnici javnog tužioca KTO.br.28/24 od 13.08.2024. godine, ni u njenom preciziranju na glavnom pretresu, kao ni u izreci prvostepene presude, nije navedena formulacija „čime je slomljen otpor oštećene AA“ i nije navedeno kako je tačno i u kom trenutku isti slomljen, a što po stavu branioca predstavlja bitan element bića krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Pored toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud u konkretnom slučaju pogrešno primenio odredbu člana 178. stav 1. KZ, umesto da primeni odredbe članova 28. i 31. KZ i to zbog navoda datih u optužnom aktu javnog tužioca iz kojih proizilazi postojanje kritičnom prilikom kod okrivljenog erektilne disfunkcije, a proizilazi i dozvoljavanje skidanja od strane oštećene i njeno pristajanje na seksualni odnos sa okrivljenim.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića osnovnog oblika krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude i to da je okrivljeni David Stevanović „u noći 02./03.06.2024. godine u selu ..., grad Kruševac, u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne i bitno, svestan činjenice da su njegove radnje zabranjene i da predstavljaju krivično delo, čije je izvršenje i hteo, upotrebom sile prinudio na obljubu oštećenu AA iz sela ..., njegovu bivšu vanbračnu suprugu i to tako što je došavši do njene porodične kuće u selu ..., počeo da lupa po vratima, cima kvaku od istih, pa kada mu je ona otvorila vrata, on je odmah rukom uhvatio za vrat, prislonivši je uza zid, tražio je od nje da mu da mobilni telefon kako bi proverio sa kim je ona u kontaktu, da bi zatim usledila verbalna rasprava između njih dvoje, a nakon toga, optuženi je oštećenoj u predelu lica i tela zadao više udaraca zatvorenom šakom - pesnicom, ugasio joj cigaretu ispod desnog oka, usled čega je ona zadobila povrede koje su bile izražene krvnim podlivima na čelu, u predelu levog i desnog oka, krvnim podlivom na vratu veličine oko 3 cm i krvnim podlivima na oba ramena, opečenost kože prečnika oko 5 mm na unutrašnjoj strani kože desnog oka pored korena nosa, nagnječenje sa otokom nosa i prelomom nosnih kostiju bez razmicanja ulomaka, kao i razdorno-nagnječnu ranu na unutrašnjoj strani gornje usne veličine nokta, da bi se nakon izvesnog vremena optuženi oštećenoj AA obratio rečima: „Ajde da vidimo kako se je.eš, ajde da mi ga pu.iš, onako kako ti znaš“, pa je onda sa nje skinuo garderobu i sam se svukao, oštećena je počela da plače, moleći ga da se obuče i da ide, ali je optuženi i dalje insistirao na tome da ga oralno zadovoljava, pa je oštećena usled fiziološkog afekta straha jakog intenziteta da je optuženi ponovo ne tuče, klekla na kolena i počela oralno da ga zadovoljava, a usled povrede koju je imala na usni osećala je bolove u ustima, pa je tada rekla optuženom da to više ne može, da bi on onda ustao, razvukao krevet, legao na leđa i rekao joj da „sedne“ na njega, pa ga je oštećena opkoračila nogama oko struka i tada je optuženi svojim polnim organom prodirao u polni organ oštećene, što je trajalo nekih desetak minuta, da bi usled toga što mu je erekcija opala, optuženi tražio od oštećene da ga ponovo oralno zadovoljava i dok je ona to radila on je zaspao, pa kada ga je oštećena nakon dvadesetak minuta probudila i tražila od njega da ode, on joj je odgovorio da još ima vremena, tražio je od nje da se skine jer se ona u međuvremenu dok je on spavao obukla i da nastave tamo gde su stali, a kada „završe“ seksualni odnos da će on da ode, pa je oštećena usled fiziloškog afekta straha jakog intenziteta da je optuženi ponovo ne tuče i želje da što pre ode iz kuće, krenula da ga ponovo oralno zadovoljava, ali su je usta bolela, što je i rekla optuženom, a on je tada od nje zatražio da legne na krevet, pa je ponovo svojim polnim organom prodirao u njen polni organ, a zatim i u njen analni otvor i sve to je trajalo pet do deset minuta, ....“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog Davida Stevanovića stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Po nalaženju Vrhovnog suda, suprotno navodima branioca okrivljenog, kako formulacija „čime je slomljen otpor oštećene“ ne predstavlja bitan element bića osnovnog oblika krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, to stoga ista nije ni morala biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pobijane osuđujuće presude. Pored toga, kako je u izreci pravnosnažne prvostepene presude jasno navedena radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela i detaljno opisan način na koji je okrivljeni kritičnom prilikom upotrebom sile prinudio oštećenu AA na obljubu, uz navođenje pri tome shodno odredbi člana 22. KZ svih elemenata krivice okrivljenog, te kako iz izreke presude ne proizilazi da je u konkretnom slučaju okrivljeni delo učinio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi ili da je pokušao da izvrši krivično delo nepodobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu, to je stoga, suprotno navodima branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju od strane nižestepenih sudova pravilno primenjen krivični zakon pravnom kvalifikacijom krivičnopravnih radnji okrivljenog Davida Stevanovića kao krivično delo silovanje iz člana 178. stav 1. KZ. Sledstveno napred navedenom, kao neosnovani su ocenjeni navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP u vezi odredaba članova 14, 28, 31. i 178. stav 1. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Davida Stevanovića u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac dalje u obrazloženju zahteva uopšte ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji nezakonitost izvedenih dokaza na kojima je sud zasnovao pobijanu osuđujuću presudu, već svojim navodima u ovom delu faktički samo osporava ocenu izvedenih dokaza datu od strane nižestepenih sudova i to iskaza oštećene AA, odbrane okrivljenog Davida Stevanovića i veštačenja oštećene od strane veštaka neuropsihijatra i veštaka kliničkog psihologa i u vezi sa tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, dajući pri tome sopstvene razloge zbog čega po njegovom mišljenju sud nije trebalo da prihvati iskaz oštećene i navedena veštačenja oštećene, već odbranu okrivljenog, te osporavajući dokaznu snagu navedenih veštačenja i ukazujući na njihovu kontadiktornost, uz isticanje da je sud usled toga trebalo da odredi novo psihijatrijsko veštačenje oštećene, a takođe branilac u ovom delu ističe i da sud do zaključenja glavnog pretresa nije odlučio o dokaznom predlogu odbrane da se izvrši suočenje između okrivljenog i oštećene, pri čemu branilac u ovom delu podnetog zahteva samo formalno navodi članove 15. stav 3, 16, 89, 99, 113, 120, 123, 124, 131. i 132. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti kao razlog njegovog podnošenja formalno označava i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navođenjem da je sud odlukom o krivičnoj sankciji povredio odredbe članova 42, 54. i 55. KZ. Međutim, branilac dalje u podnetom zahtevu ne ukazuje u čemu je to konkretno sud prekoračio granice svoga ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom i u čemu se to ogledaju povrede odredaba člana 54. stav 3. ili člana 55. KZ od strane nižestepenih sudova, već svojim navodima da sud nije u dovoljnoj meri cenio sve olakšavajuće okolnosti koje postoje na strani okrivljenog i to naročito okolnosti pod kojima se kritični događaj odigrao, te da izrečena krivična sankcija ne odgovara svrsi generalne i specijalne prevencije, po nalaženju Vrhovnog suda, faktički ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razloge njegovog podnošenja, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 2. tačka 1. i član 439. tačka 3. ZKP), dok suštinski svojim navodima u ovom delu ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, te osporava ocenu datu od strane nižestepenih sudova iskaza oštećene AA, odbrane okrivljenog Davida Stevanovića i veštačenja oštećene od strane veštaka neuropsihijatra i veštaka kliničkog psihologa, te u vezi sa tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, uz davanje pri tome sopstvene ocene navedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama, a što sve ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu odredbe člana 16. stav 5. ZKP, isticanjem da je sud u konkretnom slučaju trebalo da primeni princip in dubio pro reo i da reši u korist okrivljenog, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su oba seksualna odnosa počela oralnim odnosom, te da su okrivljeni i oštećena bili u vanbračnoj zajednici iz koje imaju zajedničko maloletno žensko dete, kao i da je specijalista ginekologije i akušerstva pri ginekološkom pregledu oštećene utvrdio da „pod spekulumom i u predelu spoljnih polnih organa nema vidljivih tragova nasilja“, pri čemu je oštećena tehničar obezbeđenja sa poznavanjem borilačkih veština, a kritičnom prilikom nije pružala nikakav otpor, niti je zvala u pomoć ukućane koji spavaju, niti policiju.

Imajući u vidu da povreda odredbe člana 16. stav 5. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Davida Stevanovića - advokata Ivana Đokića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković