U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Veska Krstajića, predsednika veća, Biljane Sinanović, Radoslava Petrovića, Jasmine Vasović i Bate Cvetkovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Jovana Miščevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Zrenjaninu 3K.69/18 od 05.07.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1062/19 od 27.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2020. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Jovana Miščevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Zrenjaninu 3K.69/18 od 05.07.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1062/19 od 27.11.2019. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu 3K.69/18 od 05.07.2019. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru u periodu od 15.03.2018. godine do 04.04.2018. godine.

Istom presudom oštećena BB je upućena da svoj imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku. Okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati Višem javnom tužilaštvu u Zrenjaninu iznos od 24.101,00 dinar, a sudu iznos od 8.919,00 dinara, te da na ime sudskog paušala plati sudu iznos od 5.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok će o preostalim troškovima krivičnog postupka nastalim pred Višim sudom u Zrenjaninu i troškovima punomoćnika oštećene sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1062/19 od 27.11.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu i branioca okrivljenog AA, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Zrenjaninu 3K.69/18 od 05.07.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Jovan Miščević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači pobijane presude Višeg suda u Zrenjaninu 3K.69/18 od 05.07.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1062/19 od 27.11.2019. godine tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ ili da preinači navedene presude u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o krivičnoj sankciji tako što će radnje okrivljenog pravno kvalifikovati kao privilegovani oblik krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 4. KZ i za isto mu izreći blažu kaznu zatvora i odrediti da će se ona izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ili da ukine navedene presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na zapisniku o prepoznavanju lica KU.br.623/18 od 15.03.2018. godine, a bez kog nezakonitog dokaza, koji je trebalo izdvojiti iz spisa predmeta, ne bi bila doneta osuđujuća presuda. Kao razlog nezakonitosti ovog dokaza branilac navodi da je dokazna radnja prepoznavanja okrivljenog od strane oštećene obavljena suprotno odredbama članova 100. i 90. ZKP, jer je, pre vršenja dokazne radnje prepoznavanja okrivljenog u PU Kikinda, oštećenoj nakon davanja opisa okrivljenog u PS Novi Kneževac pokazana njegova fotografija od strane policijskog službenika, a sa koje ga je oštećena prepoznala kao momka koji je bio u njenoj kući, a što je suprotno odredbi člana 100. stav 2. ZKP koja predviđa da će se prepoznavanje lica u predistražnom postupku i u istrazi obaviti tako da svedok ne može da vidi lice koje je predmet prepoznavanja pre nego što pristupi prepoznavanju.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer iz spisa predmeta i to zapisnika o prepoznavanju lica MUP-a RS Direkcija policije PU Kikinda OKP KU.br.623/18 od 15.03.2018. godine proizilazi da je dokazna radnja prepoznavanja lica - okrivljenog AA od strane svedoka oštećene BB obavljena u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji je bio na snazi u vreme preduzimanja ove dokazne radnje („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 od 28.09.2011. godine koji se primenjuje od 01.10.2013. godine) i to pre svega u skladu sa odredbama članova 100. i 90. ZKP, a na čije povrede branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u zahtevu, a kojim odredbama je propisano na koji način se vrši radnja prepoznavanja lica od strane svedoka. Naime, iz navedenog zapisnika jasno proizilazi da su ovoj dokaznoj radnji izvršenoj u posebnoj prostoriji za prepoznavanje PU Kikinda prisustvovali javni tužilac, ovlašćeno službeno lice PU Kikinda i zapisničar, da je pre samog prepoznavanja u obavljenom razgovoru sa oštećenom BB ista najpre dala opis lica za koje postoji osnov sumnje da je izvršilo krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ na njenu štetu dana 14.03.2018. godine u Novom Kneževcu, te da je zatim u prostoriju za prepoznavanje uvedeno petoro lica čije su osnovne osobine slične onima koje je oštećena prethodno opisala i koja su poređana na pozicije od jedan do pet određenim redosledom, a nakon čega je oštećena BB dva puta sa sigurnošću i sa velikim stepenom verovatnoće od 100% prepoznala okrivljenog AA kao lice koje je izvršilo predmetno krivično delo na njenu štetu, a koje prepoznavanje je obavljeno u svemu u skladu sa odredbom člana 100. stav 2. ZKP, pri čemu prisutna lica nisu imala nikakvih primedbi i navedeni zapisnik je potpisan od strane javnog tužioca, oštećene, ovlašćenog službenog lica i zapisničara.

Imajući u vidu da odredba člana 100. stav 1. ZKP predviđa da će se prepoznavanje od strane svedoka obaviti u skladu sa članom 90. ZKP, a da je u stavu 3. člana 90. ZKP predviđena mogućnost prepoznavanja lica posredstvom fotografije pod uslovom da je lice nedostupno, to okolnost da je oštećenoj BB, pre vršenja u PU Kikinda dokazne radnje prepoznavanja lica -okrivljenog, od strane policijskog službenika u PS Novi Kneževac pokazana fotografija okrivljenog koji u tom trenutku nije bio poznat, pa samim tim i nije bio dostupan organima postupka i to zajedno sa drugim fotografijama njoj nepoznatih lica čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisala, po oceni ovoga suda ne utiče na samu zakonitost kasnije sprovedene dokazne radnje prepoznavanja lica - okrivljenog u PU Kikinda od strane oštećene, koja je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda obavljena na zakonit način u svemu u skladu sa odredbama članova 90. i 100. ZKP, pa se stoga i zapisnik koji je sačinjen o preduzetoj radnji prepoznavanja lica smatra zakonitim dokazom i na istome se može zasnivati presuda, pa samim tim nije moralo biti doneto rešenje o njegovom izdvajanju iz spisa predmeta. Sledstveno navedenom kao neosnovani su ocenjeni navodi branioca okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih presuda učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da se u radnjama okrivljenog stiču subjektivni i objektivni elementi privilegovanog oblika krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 4. KZ, a ne krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, obzirom da vrednost oduzetih stvari iz stava 1. člana 206. KZ ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara, a okrivljeni, čija je sposobnost da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena, je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, jer je on prema tvrdnjama oštećene kritičnom prilikom iz njene kuće oduzeo samo 150,00 dinara, a ne i druge vrednije pokretne stvari koje su se tu nalazile i zatim otišao.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „... upotrebom sile oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist tako što je ušao u dvorište kuće oštećene BB, a potom došao do ulaznih vrata kuće i gurao ih kako bi ih otvorio, tražeći čašu vode, oštećena nije dozvoljavala da otvori vrata, ali je on gurao sa spoljne strane, te je vrata i otvorio i ušavši u kuću udarao oštećenu metalnom cevi dužine 34 cm po licu i glavi, držeći je jednom rukom za ruku iznad lakta, dok ju je drugom rukom udarao, nanevši joj pri tom teške telesne povrede u vidu posekotine u predelu nosa, višedelnog preloma nosnih kostiju i krvnog podliva oko oba oka, pri tom je tražio novac, pitajući gde ima pare, gde su hiljadarke, a oštećena je odgovarala da nema para, te je on oštećenu pustio i ušao u drugu sobu, gde je otvarao i preturao po fiokama, a iz torbe na stolu iz novčanika uzeo 200,00 dinara, te je oštećena potom pokušala da mu otrgne cev koju je držao u rukama, ali u tome nije uspela, nakon čega je on pobegao ...“, a u vreme i mestu kako je to bliže opisano u izreci presude, po nalaženju ovoga suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Naime, iz činjeničnog opisa krivičnog dela jasno proizilazi da je okrivljeni AA kritičnom prilikom upotrebom sile protiv oštećene BB oduzeo tuđu pokretnu stvar - novac u nameri da njegovim prisvajanjem sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pri čemu je tom prilikom oštećenoj umišljajno naneo teške telesne povrede, a što je u konkretnom slučaju dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni kao neosnovani.Činjenica da je okrivljeni kritičnom prilikom u kući oštećene pronašao i oduzeo svega 200,00 dinara i po nalaženju ovoga suda ne ukazuje da je okrivljeni išao za tim da kritičnom prilikom pribavi malu imovinsku korist, već nasuprot tome njegove krivičnopravne radnje bliže opisane u izreci pravnosnažne presude jasno ukazuju da je okrivljeni imao nameru da kritičnom prilikom oduzme novac u većem iznosu, obzirom da je kada je upotrebom fizičke snage otvorio vrata kuće oštećene, a potom i upotrebom sile nad njom ušao u unutrašnjost kuće, okrivljeni od iste tražio novac, pitajući gde ima pare, gde su hiljadarke, otvarao je i preturao po fiokama, dakle tražio je veću sumu novca.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Navodima branioca okrivljenog u kojima se ističe da je oštećena BB u delu svog iskaza u kojem se izjašnjavala o prepoznavanju okrivljenog, između ostalog, izjavila da je okrivljenog videla u dvorištu PS Novi Kneževac pre vršenja radnje prepoznavanja u PU Kikinda i da ga je prepoznala kao momka koji je bio u njenoj kući se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne osporava zakonitost izvođenja radnje prepoznavanja lica - okrivljenog u PU Kikinda od strane svedoka oštećene, već se zapravo osporava sam iskaz oštećene BB, obzirom da je izjašnjavanje ovog svedoka o načinu izvođenja radnje prepoznavanja lica sastavni deo njenog iskaza, pa imajući u vidu da osporavanje ocene iskaza svedoka date od strane suda predstavlja činjenično pitanje, a ne pravno, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti samo formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom i citira zakonski tekst iste. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac okrivljenog ne ukazuje u čemu je to sud prekoračio granice svoga ovlašćenja i koja konkretno odredba krivičnog zakona je povređena prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom, već samo ukazuje da sud prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije koju će izreći okrivljenom nije u dovoljnoj meri cenio olakšavajuće okolnosti koje je u smislu člana 54. KZ utvrdio na njegovoj strani, a posebno okolnost da je okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela imao svega 20 godina i da je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, a koje olakšavajuće okolnosti, uz odsustvo otežavajućih okolnosti, po mišljenju branioca ukazuju da se u konkretnom slučaju svrha kažnjavanja može postići i blažom kaznom zatvora koja će se izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja nižestepenih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 3. ZKP), dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pri čemu samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom i citira zakonski tekst iste, s tim što u obrazloženju zahteva uopšte ne navodi u čemu se ova povreda zakona tačno sastoji, pa je stoga i ovaj razlog nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Jovana Miščevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                 Vesko Krstajić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić