Stavom II izreke prvostepene presude okrivljeni BB i VV shodno članu 423. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku oslobođeni su od optužbe da su izvršili po jedno krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i okrivljena VV da je izvršila krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika. Okrivljeni AA obavezan je da plati sudu na ime takse za tužbu i presudu iznos od 1.960,00 dinara i da BB i VV na ime troškova krivičnog postupka isplati novčani iznos od 243.565,00 dinara sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1. br. 379/22 od 15.12.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca i branioca okrivljenog BB i presuda Osnovnog suda u Leskovcu 12K. br. 137/22 od 07.09.2022. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Ivković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenog AA oslobodi od optužbe za dela koja su mu stavljena na teret i dosudi mu troškove postupka, a u delu koji se odnosi na oslobađanje od optužbe okrivljenog BB i VV utvrdi da je pobijanim presudama povređen zakon u korist okrivljenih, a na štetu podnosioca privatne tužbe AA.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Ivkovića je u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP neosnovan, a u preostalom delu je nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP s obzirom da ne postoji identitet između optužnog akta – privatne krivične tužbe podnete protiv okrivljenog AA i prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim, jer iako privatna tužba ne sadrži konstataciju o uračunljivosti okrivljenog AA, te nema elementa krivice shodno članu 22. stav 1. Krivičnog zakonika(KZ), prvostepenom presudom okrivljeni AA je oglašen krivim da je predmetna dela izvršio u uračunljivom stanju.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici – privatnoj tužbi. Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u dispozitivu privatne tužbe opisom subjektivnog elementa za dva krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ prema oštećenima BB i VV navedeno „iako je bio svestan svojih dela, hteo njegovo izvršenje i svestan da je njegovo delo zabranjeno“, kao i u odnosu na dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ „okrivljeni je bio svestan svojih dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da su njegova dela zabranjena“. Dakle, u podnetoj krivičnoj tužbi navedena su subjektivna obeležja krivičnih dela, i po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva, te nije povređen identitet privatne tužbe i presude na štetu okrivljenog. Stoji činjenica da je sud u izreci prvostepene presude precizirao, odnosno jezički preciznije odredio način izvršenja u pogledu telesnih povreda koje VV i BB pretrpeli, ali bez odstupanja od činjeničnog stanja iz optuženja, i bez povećanja „kriminalne količine“ koja se okrivljenom stavlja na teret. Osim toga, činjenica da je sud dodao u izreku presude da je okrivljeni tom prilikom postupao u uračunljivom stanju nije izvršeno prekoračenje optužbe s obzirom da uračunljivost se pretpostavlja a nije osporena na glavnom pretresu, o čemu je drugostepeni sud na strani 4 pasus 2 i 3 obrazloženja presude dao dovoljne i jasne razloge, kao i prvostepeni sud na strani 15 pasus 5 i strani 16 pasus 1, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je naveo da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, koja se ogleda u činjenici da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim ne predstavlja krivično delo, jer je isto učinjeno u nužnoj odbrani.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu osnovani.

Nužna odbrana u smislu člana 19. stav 2. KZ, je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog lica odbije istovremeni protivpravni napad. Iz izreke prvostepene presude proizilazi da napada suprotne strane nije bilo pa samim tim radnje okrivljenog AA očigleno nisu učinjene u nužnoj odbrani, o čemu je i drugostepen sud na strani 6 pasus 5 i strani 7 pasus 1 obrazloženja presude dao dovoljne i jasne razloge koje i ovaj sud prihvata kao pravilne i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i da je prilikom donošenja pobijanih presuda učinjena povreda zakona u delu odluke o troškovima krivičnog postupka te je učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP na taj način što je odlučujući o troškovima krivičnog postupka, prvostepeni sud okrivljenog BB oglasio krivim da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ i obavezao ga da oštećenom AA isplati iznos od 22.500,00 dinara, koji obuhvata troškove veštačenja i podnošenja privatne protivtužbe, a o troškovima zastupanja od strane punomoćnika se nije izjašnjavao.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP, propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a članom 483. stav 3. ZKP predviđeno je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

U konkretnom slučaju, zahtevom se osporava odluka o troškovima oštećenog- okrivljenog AA pa kako u odnosu na tražene troškove, podnosilac zahteva ima svojstvo punomoćnika oštećenog AA, u smislu napred citiranog člana isti nije ovlašćen za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, te je od strane Vrhovnog kasacionog suda podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen jer je podnet od strane neovlašćenog lica.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog nižestepene presude pobija i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, koji predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, kako branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ne precizira u čemu se sastoji istaknuta povreda, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa svega izloženog, na osnovu odredbi člana 491. stav 1. i 2. ZKP, člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. ZKP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić