Republički javni tužilac, podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz br.954/12 od 18.03.2013. godine protiv presude Višeg suda u Pančevu K br.55/11 od 23.12.2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1000/12 od 05.04.2012. godine, zbog povrede krivičnog zakona – član 369. stav 1. tačka 4. ZKP u vezi člana 57. stav 2. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev i utvrdi da je presudama Višeg suda u Pančevu K br.55/11 od 23.12.2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1000/12 od 05.04.2012. godine, povređen zakon, u korist okrivljenog M.P. Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 422. st. 2. i 3. ZKP, u sednici veća održanoj u odsustvu uredno obaveštenih Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog M.P., adv. Ž.O., a u prisustvu okrivljenog M.P., razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podignut zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao: Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ističe da je pobijanom presudom Višeg suda u Pančevu K br.55/11 od 23.12.2011. godine učinjena povreda Krivičnog zakona iz člana 369. tačka 4. ZKP u vezi člana 57. stav 2. KZ u korist okrivljenog M.P., time što je okrivljenom za krivično delo iz člana 246. st. 1. KZ u vezi čl. 35. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine. Krivičnim zakonikom („Sl. glasnik RS“ br. 85/2005 i 72/2009), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela u konkretnom slučaju (22.03.2011. godine) za krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ, propisana je kazna zatvora od tri do dvanaest godina. Članom 56. Krivičnog zakonika predviđeni su slučajevi kad je sud izuzetno od opšteg pravila o odmeravanju kazne u granicama propisanim zakonom za određeno krivično delo (član 54. KZ) ovlašćen da učiniocu krivičnog dela ublaži kaznu (kad zakon predviđa da se kazna može ublažiti ili da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi ili kad sud utvrdi postojanje naročito olakšavajućih okolnosti i oceni da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja), pri čemu se ublažavanje kazne vrši izricanjem kazne ispod granice propisane zakonom ili blaže vrste kazne, a pod uslovima i u granicama predviđenim odredbama člana 57. stav 1. KZ. Mogućnost sudskog ublažavanja kazne primenom citiranih propisa isključena je odredbom člana 57. stav 2. KZ, za određena krivična dela, među kojima je i krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ. U konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe stava 4. člana 57. KZ, koja otklanja ograničenja ublažavanja kazne iz stava 2. člana 57. KZ kada je sud ovlašćen da učinioca krivičnog dela oslobodi od kazne, iz razloga što zakonom (član 58. KZ) nije predviđena mogućnost oslobođenja od kazne učinioca krivičnog dela u pitanju (član 246. stav 1. KZ) ni kada se radi o pomaganju (član 35. KZ) u izvršenju krivičnog dela. Shodno, citiranim propisima prvostepeni sud nije mogao okrivljenom M.P. za krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 35. KZ za koje je oglašen krivim, odmeriti kaznu zatvora ispod propisanog posebnog minimuma od tri godine, kao što je učinio u konkretnom slučaju primenom odredbe čl. 56. i 57. KZ sa obrazloženjem da postoje utvrđene olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog i da je krivično delo izvršeno u pomaganju, te je postupajući suprotno navedenim propisima prekoračio ovlašćenja koja ima po zakonu prilikom odlučivanja o kazni i time učinio povredu krivičnog zakona iz člana 369. tačka 4. ZKP u vezi člana 57. stav 2. KZ u korist okrivljenog M.P., na koju se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti. Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe čl. 30. st.1. Zakona o uređenju sudova („Sl.glasnik RS“,br.116/2008) i primenom odredaba čl. 425.st.2. ZKP, odlučio kao u stavu I izreke ove presude, tako što je uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti i budući da je isti podnet na štetu okrivljenog M.P., utvrdio da je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Pančevu K br.55/11 od 23.12. 2011.godine povređen krivični zakon u korist okrivljenog (član 369. tačka 4. ZKP u vezi člana 57. stav 2. KZ), pri tom ne dirajući u navedenu pravnosnažnu presudu. Vrhovni kasacioni sud cenio je navode zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca da ni žalbeni sud, u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Novom Sadu, donoseći presudu Kž1 1000/12 od 05.04.2012. godine nije otklonio navedenu povredu krivičnog zakona u pogledu odluke o kazni koju je učinio prvostepeni sud kada je odlučujući o žalbi Višeg javnog tužioca u Pančevu potvrdio prvostepenu presudu uprkos izričitoj zakonskoj zabrani iz člana 57. stav 2. KZ. Imajući u vidu stanje u spisima predmeta i razloge drugostepene presude u odnosu na okrivljenog M.P., Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud odlučujući o odbijanju žalbe javnog tužioca i potvrdivši prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, nije ispitivao pravilnost primene krivičnog zakona kod izricanja krivične sankcije, krećući se pri tome u okviru zakonskih ovlašćenja koja ima prilikom rešavanja o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude (član 380. stav 1. ZKP). Naime, Viši javni tužilac u Pančevu je izjavio žalbu na štetu M.P. samo u pogledu odluke o kazni predloživši izricanje kazne u dužem trajanju, a kako drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u okviru osnova i razloga koje žalilac odredi, to sud nije imao zakonskih ovlašćenja da preko tužiočevog osnova zbog kojeg je izjavio žalbu (samo zbog odluke o kazni), otkloni povredu materijalnog zakona i to na štetu okrivljenog. Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 424. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke ove presude.
Zapisničar-savetnik                                                                                    Za predsednika veća -
Zorica Stojković,s.r.                                                                        sudija Predrag Gligorijević,s.r.