Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 4507/13 od 17.12.2013. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe Višeg javnog tužioca u Valjevu, okrivljenog D.J. i njegovog branioca, okrivljenog N.T., advokata S.Ć. i M.F., branioca okrivljenog M.N., advokata M.S. i branioca okrivljenog A.N., advokata M.N. i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu K 36/12 od 15.04.2013. godine, te je na osnovu člana 211. tačka 3. ZKP-a produžen pritvor okrivljenom D.J. do dalje odluke suda.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog D.J., advokat M.F., je u smislu člana 483. stav 3. ZKP-a, podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 368. stav 1. tačka 8. ZKP-a koja se odnosi na prekoračenje optužbe, kao i zbog više povreda zakona ali bez označavanja konkretnih zakonskih odredbi - koje su povređene prema navodima zahteva, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pred izmenjenim većem.

Takođe, protiv navedenih pravnosnažnih presuda i branilac okrivljenog I.R, je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 439. tačka 2. ZKP-a, jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud svojom odlukom preinači pobijane presude tako što će okrivljenog D.J. osuditi za izvršeno krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. KZ i izreći mu adekvatnu individualnu kaznu ili da iste presude ukine i predmet vrati Višem sudu u Valjevu na ponovnu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog D.J., Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenog, u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih su zahtevi podneti, te je po oceni navoda i predloga u zahtevima, uz primenu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 72 od 28.09.2011. godine) u odnosu na prvostepenu presudu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti nisu osnovani.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.J, advokata M.F., pravnosnažne presude se pobijaju zbog povrede odredbe člana 368. stav 1. tačka 8. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009), člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011), sa obrazloženjem da je optužba prekoračena jer je optužnicom Višeg javnog tužioca u Valjevu okrivljenom D.J. stavljeno na teret ispaljivanje više hitaca kao i to da je oštećenog N.T. rukama i nogama udarao po telu, dok je izrekom presude oglašen krivim zbog izvršenja samo jedne radnje, a udarci po telu oštećenog, od strane okrivljenog, rukama i nogama su potpuno izostavljeni iz izreke presude.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud ove navode u zahtevu ocenjuje kao neosnovane, s`obzirom na to da je okrivljeni D.J., nakon izvođenja dokaza na glavnom pretresu, oglašen krivim za, suštinski identičan događaj, pri čemu je oglašen krivim za manju količinu protivpravnih radnji od radnji opisanih u optužnici Višeg javnog tužioca u Valjevu. Navedenim postupanjem za koje je sud ovlašćen, činjenični opis je prilagođen činjeničnom stanju utvrđenom u dokaznom postupku bez dodavanja novih činjenica, tako da sud u redovnom krivičnom postupku nije postupao protivno odredbi člana 351. i člana 368. stav 1. tačka 8. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009) odnosno nije postupao protivno odredbi člana 420. i člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011).

Takođe, zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.J., advokata M.F. navedene presude se pobijaju i navodima da je čitanje transkripta bez zvučne reprodukcije snimljenih razgovora nedozvoljen dokaz, nezavisno od toga da li okrivljeni njihov sadržaj prihvata ili ne prihvata. Odbrana smatra da sama dikcija, način izgovora i tonalitet ukazuju na značenje reči, tako da je čitanjem ovih dokaza bez njihove zvučne reprodukcije povređeno načelo neposrednosti u vezi izvođenja dokaza.

Vrhovni kasacioni sud, ove navode zahteva ocenjuje kao neosnovane, jer je sud navedene dokaze na glavnom pretresu izveo čitanjem u skladu sa članom 336. stav 1. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009), kojim je regulisano upoznavanje sa sadržinom pismena i isprava i nije utvrđena izričita obaveza suda za takvo postupanje, odnosno vršenje tonske reprodukcije snimljenih telefonskih razgovora. Osim toga, na glavnom pretresu održanom 15.04.2013. godine okrivljeni D.J. i njegov branilac su se saglasili sa čitanjem navedenih dokaza, a nisu predlagali preslušavanje tonskih zapisa telefonskih razgovora.

Dakle, navedenim postupanjem suda u redovnom krivičnom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, na koju se ovim navodima u zahtevu očigledno ukazuje. Ovo tim pre, što je transkript snimljenih telefonskih razgovora dokaz po sebi, koji je u pisanom obliku sastavni deo spisa predmeta, pa sud ceni zakonitost i verodostojnost ovog dokaza po opštim procesnim pravilima. Kao što je već napred navedeno odbrana nije dovela u sumnju zakonitost i verodostojnost ovog dokaza u redovnom krivičnom postupku.

U redovnom krivičnom postupku nije učinjena ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata M.F.

Prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio krivični zakon nalazeći da je okrivljeni D.J. sa umišljajem izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ.

Prema tome, u zahtevu branioca okrivljenog advokata M.F. se neosnovano navodi da je okrivljeni D.J. pravnosnažnim presudama pogrešno oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, jer Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se tim navodima, pored navedene povrede zakona, dovode u sumnju odlučne činjenice - postojanje eventualnog umišljaja, o kojima u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP Vrhovni kasacioni sud ne odlučuje u ovom postupku.

I zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog advokata I.R. se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, ali sa obrazloženjem da je okrivljeni D.J. preduzetim radnjama za koje je oglašen krivim izvršio krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. u vezi stava 1. KZ i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 2. i 1. KZ. Oduzimanjem predmetnog pištolja, marke ... od oštećenog N.T. okrivljeni ne može pribaviti protivpravnu imovinsku korist, jer taj pištolj nije imao niti je mogao imati bilo kakvu imovinsku vrednost niti za oštećenog niti za okrivljenog D.J., pošto niko od građana ovog državnog prostora ne može da stekne vlasništvo nad takvim oružjem.

Međutim, ovaj sud nalazi da je predmetno oružje - pištolj ... za okrivljenog D.J. predstavljao tuđu pokretnu stvar koja, bez obzira što je pribavljena protivpravno, tačnije upotrebom sile ima tržišnu vrednost, te da je opisano postupanje okrivljenog D.J. bilo usmereno ka pribavljanju protivpravne imovinske koristi. Članom 112. stav 36. KZ propisano je da je imovinska korist dobro svake vrste, a za okrivljenog D.J. je predmetno oružje bilo dobro koje je, opisanim radnjama u izreci presude, protivpravno prisvojio u nameri pribavljanja imovinske koristi.

Činjenica da li tuđa pokretna stvar može biti predmet zakonite kupovine i prodaje nema nikakvog uticaja na pitanje postojanja namere okrivljenog da njenim prisvajanjem pribavi protivpravnu imovinsku korist. Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je našao da u redovnom krivičnom postupku nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, na način kako je to neosnovano navedeno u zahtevu branioca okrivljenog, advokata I.R.

Osim navedenog, pravnosnažne presude se zahtevom branioca okrivljenog advokata M.F., pobijaju i navodima da je izreka presude potpuno nerazumljiva, te da su izreka presude i obrazloženje u direktnoj suprotnosti, međutim, kako članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a, kao razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, preko branioca, nije predviđena povreda odredbe člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP-a, to ove navode Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao.

Takođe, navodima u zahtevu branioca okrivljenog advokata M.F. da se iz iskaza svih okrivljenih, sem T. jasno može zaključiti da je okrivljeni D.J. izvukao pištolj i zadao udarce oštećenom, te kad je ovaj posegao za ... se osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 440. ZKP-a što članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a nije predviđeno kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, pa Vrhovni kasacioni sud o ovim navodima nije odlučivao.

Branilac okrivljenog D.J., advokat M.F. navodima u zahtevu da je drugostepena odluka doneta pred krnjim većem koje nije bilo propisno sastavljeno, suštinski istu osporava zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3. ZKP-a - koja povreda članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a nije propisana kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca.

Ocenivši, iz iznetih razloga, da su zahtevi za zaštitu zakonitosti oba branioca okrivljenog D.J., neosnovani, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                          Dragiša Đorđević, s.r.