O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju K 90/21 od 13.09.2021. godine okrivljeni AA i BB oglašeni su krivim zbog po jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, pa su osuđeni na ublažene novčane kazne u određenim iznosima od po 20.000,00 dinara, koje su dužni da plate u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a koje će im, ukoliko ih ne plate u ostavljenom roku, biti zamenjene kaznom zatvora, tako što će se za svakih 1.000,00 dinara novačane kazne, računati jedan dan kazne zatvora.

Istom presudom obavezani su okrivljeni da solidarno privatnom tužiocu VV, na ime troškova krivičnog postupka, plate iznos od 80.250,00 dinara, a sudu na ime paušala iznos od po 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je privatni tužilac, radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva, upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 181/21 od 29.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana zajednička žalba branioca okrivljenih AA i BB i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Sabahudin Hajdarević, „zbog povrede krivičnog zakona, povrede ili uskraćenja ljudskog prava i sloboda okrivljenog u postupku koje je zajamčeno Ustavom RS i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešne primene Krivičnog zakonika“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili da iste preinači tako što će odbiti privatnu krivičnu tužbu privatnog tužioca VV, jer nema uslova za vođenje krivičnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano branilac okrivljenih u podnetom zahtevu, iako numerički ne označava, ukazuje da je donošenjem pravnosnažnih presuda, kojom su okrivljeni oglašeni krivima zbog po jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, povređeno načelo „ne bis in idem“, iz razloga jer se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari shodno odredbama člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 4. Protokola broj 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovo imajući u vidu da je povodom istog životnog događaja, odnosno povodom istog postupanja u istom vremenskom i prostornom okviru i sa istim učesnicima, protiv okrivljenih vođen prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 9. stav 3. Zakona o javnom redu i miru (koji prekršaj branilac pogrešno označava kao prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru), za koji prekršaj je postupak protiv okrivljenih obustavljen jer je nastupila zastarelost za vođenje prekršajnog postupka.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer postoji okolnost – pravnosnažno presuđena stvar, koja trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenih za navedena krivična dela.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da je pravnosnažnim rešenjem Prekršajnog suda u Prijepolju, Pr 884/18 od 10.01.2010. godine, između ostalog, prema okrivljenima AA i BB usled nastupanja zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, obustavljen prekršajni postupak što su „...dana 09.01.2018. godine, oko 21,00 časova u ..., u ulici ... u neposrednoj blizini hotela „...“ narušavali javni red i mir, što je okrivljeni VV svojim putničkim vozilom u kom se nalazila....., uključujući se sa parkinga ispred hotela „...“, došao do raskrsnice kada se ispred istog zaustavilo putničko vozilo marke „...“ iz kog su izašli okrivljeni AA i BB, pri čemu je okrivljeni AA zadao više udaraca zatvorenim šakama u predelu lica okrivljenom VV u čemu mu se pridružio i okrivljeni BB koji ga je više puta udario zatvorenim šakama u predelu lica, nakon čega je okrivljeni VV uzeo drvenu palicu i kroz prozor svog vozila zadao udarac AA u predelu lakta desne ruke nakon čega su se okrivljeni AA i BB udaljili, čime bi izvršili prekršaj iz člana 9. stav 3. Zakona o javnom redu i miru.

Iz opisa radnje po jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, koja su okrivljenima AA i BB bila stavljena na teret u predmetnom krivičnom postupku privatnom krivičnom tužbom privatnog tužioca VV i činjeničnog opisa dela u izreci pobijane prvostepene presude kojom su ovi okrivljeni oglašeni krivim za ta dela, a koja presuda je potvrđena drugostepenom presudom, proizilazi da se opis krivičnih dela odnosi na iste okrivljene - AA i BB i isti životni događaj koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru (dana 09.01.2018. godine, oko 21,00 časova u ..., u blizini hotela „...“ ...). Pored toga, u konkretnom slučaju radi se i o istoj radnji izvršenja okrivljenih prema istom licu, imajući u vidu da Vrhovni kasacioni sud, ne upuštajući se u ocenu pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, nalazi da iz spisa predmeta i razloga pravnosnažnog rešenja Prekršajnog suda u Prijepolju, Pr 884/18 od 10.01.2010. godine proizilazi da su okrivljeni AA i BB počeli vređanje VV, govoreći mu razne psovke.

Kako činjenice u oba postupka (prekršajnom i krivičnom) vođena prema okrivljenima AA i BB čine prostorno, vremensko i sadržajno neraskidivo jedinstvo, okolnost da činjenični opis prekršaja u rešenju Prekršajnog suda u Prijepolju, Pr 884/18 od 10.01.2010. godine ne sadrži izgovorene reči uvrede, koje su okrivljeni kritičnom prilikom uputili oštećenom, u konkretnom slučaju događaj u celini ne čini suštinski drugačijim, već je sadržajno i ciljno jedinstvo radnji okrivljenih u ovom slučaju ocenjeno kao isti događaj povodom kojeg su vođena dva odvojena postupka i to jedan pokrenut privatnom tužbom privatnog tužioca VV, a drugi po zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka PS Prijepolje broj 1-909-00014/18 od 22.01.2018. godine.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP propisana je zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja lica za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Pored toga, pravna sigurnost u kaznenom pravu garantovana je i Ustavom Republike Srbije koji u članu 34. stav 4. propisuje da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Takođe, i odredba člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Evropski sud za ljudska prava je kroz odluku Velikog veća u predmetu Zolotukhin v. Russia od 10.02.2009. godine (broj predstavke 14939/03) definitivno stao na stanovište da su činjenice jedini kriterijum za ocenu istovetnosti dela i da je metod primene činjenica kao kriterijuma, u odnosu na metod pravne kvalifikacije, sigurniji za pojedinca, a i u presudama Maresti protiv Hrvatske od 25.06.2009. godine (broj predstavke 55759/07), te Muslija protiv Bosne i Hercegovine od 14.01.2014. godine (broj predstavke 32042/11), je primenjivan činjenično utemeljeni pristup za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara.

Imajući u vidu citirane zakonske, ustavne i konvencijske odredbe, kao i utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, te činjenicu da radnje okrivljenih opisane u izreci pravnosnažne presude Osnovnog suda u Prijepolju K 90/21 od 13.09.2021. godine kojom su okrivljeni oglašeni krivim zbog po jednog krivičnog dela iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i radnje prekršaja iz člana 9. stav 3. Zakona o javnom redu i miru za koje je prekršajni postupak protiv okrivljenih pravnosnažno obustavljen, predstavljaju u biti činjenično jedan isti događaj, to je Vrhovni kasacioni sud našao da se u konkretnom slučaju očigledno radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, te da su nižestepeni sudovi bili dužni da, pravilnom primenom zakona, prema okrivljenima na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP odbiju optužbu za po jedno krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Kako prvostepeni i drugostepeni sud, suprotno zabrani gonjenja i kažnjavanja za isto delo, to nisu učinili, to je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povreda načela „ne bis in idem“ propisana članom 4. ZKP, a na šta se osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih.

S obzirom na sve navedeno, Vrhovni kasacioni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, te otklonio navedenu povredu zakona preinačenjem pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Prijepolju K 90/21 od 13.09.2021. godine i Višeg suda u Užicu Kž1 181/21 od 29.11.2021. godine, tako što je prema okrivljenima AA i BB na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP odbio optužbu za po jedno krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koja su pravnosnažno oglašeni krivim, jer se u konkretnom slučaju radi o stvari koja je već pravnosnažno presuđena.

Na osnovu člana 265. stav 1. ZKP Vrhovni kasacioni sud je odlučio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok je na osnovu člana 258. stav 3. ZKP uputio privatnog tužioca da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                          Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

.