Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 766/24 od 12.12.2024. godine, usvajanjem žalbe VJT u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije u pogledu odluke o troškovima postupka, preinačena je presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-PO4 66/2022 od 08.07.2024. godine, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog obavezao da naknadi troškove nastale angažovanjem branioca po službenoj dužnosti i to VJT u Novom Sadu, Posebnom odeljenju za suzbijanje korpucije u iznosu od 31.500,00 dinara i Višem sud u Novom Sadu, Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije u iznos od 90.375,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Branioci okrivljenog AA - advokat Vladimir Beljanski i Bojan Papić podneli su zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, dok iz obrazloženja zahteva proizilazi da ga podnose i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje ili ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe i odloži izvršenje presude Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-PO4 66/2022 od 08.07.2024. godine.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog u obrazloženju podnetog zahteva ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodeći da fotografije ekrana (screenshot) koje je okrivljeni navodno slao oštećenom, ne mogu biti dokaz u formi u kojoj su dostavljeni tokom krivičnog postupka. Naime, uvid u odštampane fotografije ekrana nije način na koji se u skladu sa odredbama ZKP dokazuje sadržina elektronske dokumentacije.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je da je isprava svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koje se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2).

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP propisano je da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način, a u stavu 4. istog člana da se, verodostojnost sadržaja isprava, osim isprava iz stava 2. ovog člana, utvrđuje izvođenjem drugih dokaza i ocenjuje u skladu sa članom 16. stav 3. ovog zakonika.

Imajući u vidu navedeno, fotografije ekrana koje je okrivljeni slao oštećenom, po stavu ovog suda, predstavljaju isprave koje su podobne da se koriste u krivičnom postupku, a verodostojnost istih sud je utvrđivao i cenio u kontekstu ostalih izvedenih dokaza, po slobodnom sudijskom uverenju.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da pobijane presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu branilaca okrivljenog, advokata Vladimira Beljanskog i Bojana Papića.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA u ostalom delu je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog u zahtevu ističu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne ukazuju na koji način je krivični zakon povređen, već navode da odbrana okrivljenog uopšte nije bila kontradiktorna i nelogična u pogledu prijema novca od strane firme iz Londona, te da je tačno da je u odbrani okrivljenog bilo odstupanja u pogledu načina koji je novac prenet u London, ali to ne menja činjenicu da je novac naposletku predat predstavniku firme u Londonu, radi uplate na račun firme i daljeg plasmana u skladu sa ugovorom zaključenim sa oštećenim, a eventulane druge kontradiktornosti i nelogičnosti u odbrani ne mogu biti dovoljne da se potpuno ospori validnost predmetne priznanice od koje zavisi postojanje elemenata krivičnog dela. Ostalo je nejasno koje se to konkretne kontradiktornosti i nelogičnosti u odbrani, koje je navodno utvrdio sud, povezuju sa predmetnom priznanicom i zašto je čine neprihvatljivom. Branioci navode da nije bilo moguće pouzdano utvrditi činjenice koje predstavljaju elemente bića krivičnog dela za koje je okrivljeni osuđen i ukoliko je okrivljeni zaista prosledio novac firmi iz Londona onda on nije iskoristio svoj položaj odgovornog lica, nije mogao za sebe da pribavi protivpravnu imovinsku korist a ova okolnost bi isključila i postojanje umišljaja kod okrivljenog da izvrši krivično delo. Zahtevom se ističe i da se okrivljeni u svojoj odbrani izjasnio da je automobil u vrednosti od 20.000 evra kupio od svog novca, ali u korist firme, i da je taj iznos trebalo da mu bude refundiran do čega nije došlo zbog poslovnih i finansijskih problema u koje je firma naknadno zapala, te da u toku krivičnog postupka nisu utvrđeni bilo kakvi drugi rashodi okrivljenog koji bi potvrdili tezu da je sporni novac oštećenog zadržao za sebe i eventualno trošio. Takođe, u pobijanim presudama nije pravilno utvrđeno da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo sa direktnim umišljajem.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti se ističe i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne ukazuje se na koji način je odlukom o krivičnoj sankciji ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta povređen zakon, već se navodi da sud nije utvrdio da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje dužnosti odgovornog lica u pravnom licu od strane okrivljenog bilo opasno, tačnije nije se bavio utvrđivanjem ove opasnosti.

Izneti navodi branilaca okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim odlukama i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama.

Kako, dakle, branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označavaju povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branilaca okrivljenog, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, branioci u zahtevu navode i da je presuda morala sadržati razloge koji daju odgovor na sve suštinske aspekte činjenične i pravne argumentacije stranaka i priloženih dokaza, kao i da je o činjenicama koje su predmet dokazivanja postojala znatna protivrečnost između onoga što je sud naveo u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika, na koji način se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe se ističe i povreda člana 460. ZKP, navodima da se drugostepeni sud nije osvrnuo na navode žalbe vezano za finansijsku dokumentaciju.

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud i u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, u podnetom zahtevu se navodi i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, međutim, kako branioci okrivljenog u zahtevu uopšte ne navode u čemu se sastoji navedena povreda zakona, to je stoga Vrhovni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog ističu povredu člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvecije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a čime se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA - advokata Vladimira Beljanskog i Bojana Papića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branilaca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 485. stav 4. i 484. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                  Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković