Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Olivera Budakov, a zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i „odbaci optužni predlog jer je postupak vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca“, odnosno preinači ih i prema okrivljenom odbije optužbu, te odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocena navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer je u odnosu na krivično delo sitna krađa iz člana 210. stav 1 KZ, postupak vođen po optužnom aktu javnog tužioca, koji nije nadležan za krivično gonjenje, s obzirom da je stavom 3. navedenog člana predviđeno da se ovo krivično delo goni po privatnoj tužbi, ukoliko je isto učinjeno na štetu privatne imovine. U vezi toga, branilac ističe da je krivično delo iz člana 210. stav 1. KZ izvršeno na štetu imovine privrednog društva „BB“ ..., koje je u većinskom privatnom vlasništvu (više od 70 % vlasničkog kapitala ovog privrednog društva je u privatnoj svojini), dok je svega 29,87 % akcijskog kapitala u vlasništvu Republike Srbije.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, nisu osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 210. stav 1. KZ propisano je da ko učini sitnu krađu, utaju ili prevaru, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci, dok je stavom 3. navedenog člana propisano da za delo iz stava 1. tog člana, ako je izvršeno na štetu privatne imovine, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 210. stav 1. KZ, učinjenog dana 15.04.2015. godine, na štetu „BB“ ..., a koje oštećeno pravno lice se jednim (većim) delom nalazi u privatnoj svojini, a drugim (manjim) delom je u svojini Republike Srbije.

Polazeći od navedenog i citiranih zakonskih odredbi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iako država nije većinski vlasnik oštećenog privrednog društva, već vlasnik akcijskog kapitala u određenom delu, to u konkretnom slučaju, nesumnjivo daje ovlašćenje javnom tužiocu za krivično gonjenje u pogledu krivičnog dela iz člana 210. stav 1. KZ, jer u ovom slučaju, predmetno delo nije izvršeno isključivo na štetu privatne imovine, već je izvršeno na štetu imovine koja se u određenom procentu nalazi i u državnoj svojini. S tim u vezi, neosnovani su navodi zahteva, da u konkretnom slučaju javni tužilac nije ovašćeni tužilac i da se krivično gonjenje može preduzeti samo po privatnoj tužbi.

Iz iznetih razloga, navodi branioca okrivljenog, da je pobijana presuda doneta uz povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka7) ZKP, su od strane ovog suda, ocenjeni kao neosnovani.

U vezi napred navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koju obrazlaže time da iz pobijane drugostepene presude (kojom su ocenjeni neosnovani žalbeni navodi, da u odnosu na krivično delo iz člana 210. stav 1. KZ nije postojao zahtev ovlašćenog tužioca za krivično gonjenje, sa obrazloženjem da se imovina oštećenog ne može, smatrati privatnom imovinom fizičkog lica, već da je reč o imovini pravnog lica čiji je delimično vlasnik i Republika Srbija) - proizilazi, da je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji se ne može primeniti, tačnije odredba koja više ne važi, s obzirom da je isključivo prema Krivičnom zakoniku iz 2005. godine, bilo predviđeno da se za predmetno krivično delo goni po privatnoj tužbi, ukoliko je učinjeno na štetu imovine građana, fizičkih lica, a da je od Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr. i 72/2009), pa do danas, jedini uslov da se za predmetno krivično delo goni po privatnoj tužbi, to da je učinjeno na štetu privatne imovine .

Međutim, Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva, posebno ne obrazlaže, nalazeći da su isti bez uticaja na pravilnu primenu zakona u konkretnom slučaju, budući da je i prema jednom i prema drugom Krivičnom zakoniku, za krivično gonjenje kada se radi o krivičnim delima učinjenim na štetu državne imovine (bez obzira da li je država isključivi vlasnik ili u određenom delu), ovlašćeni tužilac, javni tužilac.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                       Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                           Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić