Presudom Apelacionog suda u Nišu 3Kž1 911/16 od 14.11.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA, BB, VV, DD, ĐĐ, GG i EE, a presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K 1441/12 od 15.04.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Dalibor Katančević, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje, te naredi da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili pak da iste preinači, tako što će okrivljenima AA i BB izreći uslovne osude sa maksimalnim rokom provere. Branilac je predložio i da bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda, kao i da Vrhovni kasacioni sud odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je okrivljeni AA oglašen krivim da je izvršio produženo krivično delo teška krađa u sastavu grupe i savlađivanjem većih prepreka, a okrivljeni BB krivično delo teška krađa savlađivanjem većih prepreka i u saizvršilaštvu, a da se pritom u opisu radnji izvršenja krivičnog dela (konkretno tačka 2. i 3. izreke pravnosnažne presude, za koje radnje je između ostalih, okrivljeni VV oglašen krivim) izuzev navoda da su okrivljeni postupali u grupi, uošte ne navode okolnosti iz člana 112. stav 22. KZ, koje određuju pojam grupe, tj. da se radi o licima povezanim radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela, već se opisuje saizvršilaštvo iz člana 33. KZ. Iznetim navodima, branilac okrivljenih ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u kom delu je zahtev osnovan.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu 11K 1441/12 od 15.04.2016. godine, koja je u svemu potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu 3Kž1 911/16 od 14.11.2016. godine, okrivljeni VV, AA i DD su tačkom 2. izreke navedene pravnosnažne presude, oglašeni krivim, što su neutvrđenog dana krajem aprila meseca 2012. godine u toku noći, na prostoru između ... i ..., kao grupa, oduzeli tuđe pokretne stvari, u nameri da prisvajanjem istih sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, pri čemu su mogli da shvate značaj svog dela i mogli da upravljaju svojim postupcima, na taj način što su kombi vozilom, svojine okrivljenog AA, došli do elektrodistributivne mreže oštećenog EPS „Distribucija“ ..., pa je okrivljeni AA bonsekom isekao bakarni električni provodnik preseka 95 mm u količini od 120 kg, a u vrednosti od 81.210,00 dinara, koji su potom odvezli i prodali okrivljenom EE za iznos od 400,00 dinara po kilogramu, a dobijeni novac su međusobno podelili, iako su bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje i bili svesni da je njihovo delo zabranjeno, dok su tačkom 3. izreke navedene pobijane pravnosnažne presude, okrivljeni VV, AA, GG i DD, oglašeni krivim što su neutvrđenog dana krajem maja meseca 2012. godine u toku noći, na prostoru između ... i ..., kao grupa, oduzeli tuđe pokretne stvari u nameri da prisvajanjem istih sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, pri čemu su mogli da shvate značaj svog dela i mogli da upravljaju svojim postupcima, na taj način što su VV i okrivljeni GG kombi vozilom svojine okrivljenog AA, došli do elektrodistributivne mreže oštećenog EPS „Distribucija“ ..., pa je okrivljeni VV, bonsekom isekao bankarni električni provodnik preseka 95 mm u količini od 400 kg, a u vrednosti od 270.700,00 dinara, koji su potom odvezli do nadvožnjaka na autoputu, gde su ih po prethodnom dogovoru čekali okrivljeni AA i okrivljeni DD, pa su sva četvorica navedene provodnike pretovarili u više putničkih vozila i odvezli do kuće okrivljenog AA, a narednog dana prodali okrivljenom EE po ceni od 400,00 dinara po kilogramu, a dobijeni novac su međusobno podelili, iako su bili svesni svog dela, hteli njegovo izvršenje i bili svesni da je njihovo delo zabranjeno. Navedene radnje (pod tačkom 2. i 3. izreke), između ostalih, obuhvaćene su produženim krivičnim delom teška krađa iz člana 204. stav 1. tač. 1. i 2. KZ u vezi člana 33. i 61. KZ za koje su okrivljeni AA, VV i GG oglašeni krivim, odnosno produženim krivičnim delom teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 2. KZ u vezi člana 61. KZ, za koje je okrivljeni DD oglašen krivim.

Odredbom člana 204. stav 1. tačka 1) KZ propisano je da će se učinilac dela krađe (član 203.) kazniti zatvorom od jedne do osam godina ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih elektronskih ili drugih većih prepreka, a u tački 2) ukoliko je krađa izvršena od strane grupe.

Pojam grupe određen je u članu 112. stav 22. KZ, kao „najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu“, a odredbom člana 33. KZ određen je pojam saizvršilaštva, tako da „ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo“.

Polazeći od navedenog, u konkretnom slučaju od elemenata grupe kao kvalifikatorne okolnosti predmetnog krivičnog dela, iz opisa radnje jedino proizilazi da je delo izvršeno od strane tri lica (tačka 2. izreke), odnosno od strane četiri lica (tačka 3. izreke), dok su u potpunosti izostali svi ostali propisani elementi. Naime, izostalo je ne samo njihovo fomalno navođenje (član 112. tačka 22. KZ), nego i činjenični opis iz koga proizilazi da su navedeni izvršioci povezani radi vršenja, da li trajnog ili povremenog, krivičnih dela i kojih, sa ili bez definisanih uloga svojih članova, kontinuiteta članstva ili razvijene strukture. S tim u vezi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda kada je reč o krivičnom delu izvršenom u kvalifikovanom obliku, ta kvalifikatorna okolnost mora biti potpuno činjenično određena u opisu dela u izreci, da bi iz takvog opisa proistekla i navedena kvalifikacija dela. Naime, u konkretnom slučaju nije bilo dovoljno navesti da su tri, odnosno četiri izvršioca, što jeste jedan od elemenata pojma „grupa“, krivično delo izvršili u sastavu grupe, nego je bilo neophodno opisati i ostale elemente grupe iz člana 112. tačka 22) KZ, te tako opisano učešće više lica u izvršenju krivičnog dela, odgovara pojmu saizvršilaštva iz člana 33. KZ, na šta osnovano u podnetom zahtevu ukazuje branilac okrivljenih. Iz navedenih razloga je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, neophodno opisane radnje pravno kvalifikovati kao produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 33. i 61. KZ.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, usvajajući zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu kao osnovan, preinačio napadnute pravnosnažne odluke samo u pogledu pravne kvalifikacije dela u odnosu na okrivljenog AA, a po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 489. stav 2. ZKP i u odnosu na okrivljene VV, GG i DD, te ih osudio na kaznu zatvora i to: okrivljenog VV u trajanju od 1 (jedne) godine, okrivljenog AA u trajanju od 8 (osam) meseci, okrivljenog GG u trajanju od 8 (osam) meseci i okrivljenog DD u trajanju od 7 (sedam) meseci, u koje kazne im se uračunava vreme provedeno u pritvoru kao u izreci pobijane pravnosnažne presude, nalazeći da razlozi zbog kojih je doneo odluku u korist okrivljenog AA, postoje i u odnosu na navedene okrivljene, u pogledu kojih nisu podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti, te je u odnosu na ove okrivljene i u ovom delu odlučio na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenih AA i BB, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i to da su nižestepeni sudovi pobijanim presudama na štetu okrivljenih povredili zakon, time što u konkretnom slučaju nisu primenili odredbu člana 204. stav 3. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme presuđenja, a kojom je uvedena potpuno nova radnja izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“ broj 104/2013 od 27.11.2013. godine) koja propisuje da će se „kaznom iz stava 1. člana 204. kazniti učinilac dela krađe bez obzira na vrednost ukradene stvari, ako ukradena stvar predstavlja kulturno dobro, odnosno dobro koje uživa prethodnu zaštitu ili prirodno dobro, ili ukradena stvar predstavlja javni uređaj za vodu, kanalizaciju, toplotu, gas, električnu ili drugu energiju ili uređaj sistema javnog saobraćaja i veza, odnosno delove tih uređaja.“ Naime, prema navodima zahteva, obaveza nižestepenih sudova je bila da primene navedenu odredbu u formi „leh specialis“ norme, a propuštanjem da to učine, prema stavu branioca, učinjena je povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti nisu osnovani, jer zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, nije stroži u odnosu na zakon koji je važio u vreme presuđenja, imajući u vidu da iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela teška krađa za koje je okrivljeni AA oglašen krivim i krivičnog dela teška krađa za koje je okrivljeni BB oglašen krivim, pa kako je odredba člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 72/2009 od 03.09.2009.... 104/2013), koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela, za krivično delo teška krađa predviđala ista zakonska obeležja i istu kaznu kao i odredba člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 104/2013 od 27.1.2013. godine) koja je važila u vreme presuđenja, to su u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi pravilno primenili zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, shodno odredbi člana 5. stav 1. KZ. S tim u vezi, po nalaženju ovog suda, okolnost da je kasnijim izmenama Krivičnog zakonika u članu 204. KZ st. 3., uveden oblik krivičnog dela iz člana 204. KZ za koji je propisana ista kazna kao i u stavu 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, bez uticaja je na pitanje vremenskog važenja zakona, odnosno primenu blažeg zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB u ovom delu, u odnosu povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, ocenio kao neosnovan.

Nadalje, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da se u obrazloženju pobijane prvostepene presude, nijednom rečju ne pominje na koliku kaznu zatvora je osuđen okrivljeni BB, niti su uopšte dati razlozi u pogledu izrečene kazne, zbog čega branilac smatra da je na taj način učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Iznetim navodima, branilac okrivljenih iako formalno označava povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, po oceni ovog suda ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a što nije razlog zbog kog okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude i to u odnosu na usvajajući deo na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                            Predsednik veća - sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                   Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić