Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1087/16 od 08.11.2016. godine, delimičnim usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Kraljevu, preinačena je presuda Višeg suda u Kraljevu 3K 2/16 od 22.04.2016. godine, tako što je okrivljena AA, oglašena krivom zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje joj je izrečena uslovna osuda, tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljena u roku od 2 (dve) godine ne učini novo krivično delo. Okriljenoj je izrečena i mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovođenje tuđom imovinom u trajanju od 2 (dve) godine, te određeno da će sud uslovnu osudu opozvati ukoliko okrivljena prekrši izrečenu meru bezbednosti. Presudom je od okrivljene oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom u iznosu od 626.802,12 dinara, koji iznos je okrivljena obavezana da uplati na račun budžeta Republike Srbije, u roku od 60 dana od dana prijema navedene presude. Takođe, navedenom presudom je okrivljena obavezana da plati pored troškova krivičnog postupka određenih u prvostepenoj presudi, i troškove postupka nastale pred drugostepenim sudom, oštećenoj Opštinskoj organizaciji BB u ..., iznos od 29.950,00 dinara, u roku od 30 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su u preostalom delu, žalba Višeg javnog tužioca u Kraljevu, i žalbe okrivljene i njenog branioca u celini, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podnela branilac okrivljene AA, advokat Marija Žarevac, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 439. tačka 1) i 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i u odnosu na okrivljenu donese oslobađajuću presudu, ili ih ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u trenutku donošenja pobijane prvostepene presude, u odnosu na krivično delo iz člana 234. stav 1. KZ, za koje je tom odlukom okrivljena oglašena krivom, već bila nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, a da je potom apelacioni sud navedenu odluku preinačio samo u pogledu radnje okrivljene kao sekretara BB ... i to samo za isplate vršene njoj, i povezao ga sa radom okrivljene u preduzeću „VV“ iz ..., krojeći tako jedinstveni umišljaj okrivljene i konstruišući novo krivično delo iz člana 234. stav 2. KZ, te stvarajući na taj način mogućnost da „po svaku cenu“ osudi okrivljenu i izbegne zastarelost krivičnog gonjenja, zbog čega branilac smatra da je na taj način učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene nisu osnovani, a iz sledećih razloga:

Optužnicom Višeg javnog tužioca u Kraljevu, okrivljenoj je stavljeno na teret produženo krivično delo zloupotreba položja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ. Prvostepeni sud je odlučujući o optužbi, našao da nema dokaza da je okrivljena izvršila navedeno produženo delo, pa ju je oglasio krivom za izvršenje krivičnog dela iz člana 234. stav 1. KZ. Protiv prvostepene presude, žalbe su izjavili okrivljena i njen branilac, kao i Viši javni tužilac u Kraljevu. Odlučujući o navedenim žalbama, drugostepeni sud je delimičnim usvajanjem žalbe javnog tužioca, preinačio prvostepenu presudu, tako što je okrivljenu AA, oglasio krivom zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Produženo krivično za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom pobijanom drugostepenom presudom, obuhvata krivična dela čije bitno obeležje jeste određeni novčani iznos, pa se stoga u smislu člana 61. stav 5. KZ, ima smatrati da je produženim delom, ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem, a što očigledno proizilazi iz obrazloženja i izreke pravnosnažne drugostepene presude. S tim u vezi je i pravna kvalifikacija navedenog produženog krivičnog dela izvršena prema sveukupnom zbiru novčanih iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je takav iznos obuhvaćen jedinstvenim umišljajem okrivljene. U tom slučaju, dakle, zastarelost krivičnog gonjenja kod produženog krivičnog dela počinje teći od momenta kada je preduzeta radnja poslednjeg krivičnog dela koje je obuhvaćeno produženim krivičnim delom, a rok se određuje prema kvalifikaciji koja je prihvaćena za produženo delo.

Stoga, kako je okrivljena AA, pobijanom drugostepenom presudom oglašena krivom da je u vremenskom periodu 2006. do januara 2010. godine izvršila produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, a kako je prema istom zakonu propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina, to proizilazi da u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 5. KZ u vezi člana 104. tačka 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa u januaru mesecu 2020. godine.

Vrhovni kasacioni sud naglašava da se, u konkretnom slučaju, vreme zastarelosti krivičnog gonjenja, ne računa zasebno za svaku krivično-pravnu radnju koja je ušla u sastav produženog krivičnog dela, zato što se te radnje ne pojavljuju kao samostalne, već su iste obuhvaćene produženim krivičnim delom kojim je delovanje okrivljene obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem i ostvarena protivpravna korist u vidu zbira iznosa po pojedinačnim krivičnim delima. Shodno tome, zastarelost krivičnog gonjenja ne može se računati zasebno ni u pogledu radnje u odnosu na koju je okrivljena oglašena krivom pobijanom prvostepenom presudom.

Zbog iznetog, po nalaženju ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je drugostepeni sud okrivljenu oglasio krivom za povredu člana 47. Kolektivnog ugovora opštinske organizacije BB i s tim u vezi člana 32. Statuta BB ..., iako je prema navodima zahteva, tokom postupka nedvosmisleno utvrđeno da okrivljena te članove nije ni primenjivala, tj. da ista nije isplaćivala godišnje nagrade i raspodelu iz dobiti, nego je isplaćivala prekovremeni rad i rad neradnim danima i povećani obim posla iz člana 52. Kolektivnog ugovora opštinske organizacije BB ... Kako je ista kao sekretar BB imala ovlašćenja da donosi pojedinačne akte iz radnog odnosa na osnovu člana 59. Statuta BB, to branilac zaključuje da radnje okrivljene za koje je oglašena krivom, nisu krivično delo.

Takođe, branilac ističe i to da neposredna primena kolektivnog ugovora BB na rad okrivljene u preduzeću „VV“ nije moguća, jer se ti propisi odnose samo na BB ..., ne i na rad preduzeća koje je društvo sa ograničenom odgovornošću i na koje se eventualno može primeniti samo Zakon o radu, pa stoga, prema navodima zahteva, okrivljena nije ni mogla da povredi član 47. Kolektivnog ugovora BB ... obavljajući poslove u navedenom preduzeću, zbog čega branilac smatra da je u konkretnom slučaju učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznetim navodima, iako branilac ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, po oceni ovog suda, isti osporava ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama

Pored navedenog, u zahtevu se ističe i to da je apelacioni sud nezakonito doneo odluku o oduzimanju imovinske koristi, jer okrivljena isplatom prekovremenog rada nije stekla protivpravnu imovinsku korist, pa branilac smatra da je time učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Iznetim navodima, iako branilac ističe povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, po oceni ovog suda, isti ukazuje na povredu člana 441. stav 2. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 2. ZKP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                         Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić