Protiv navedenih presuda, Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 344/17 od 11.04.2017. godine, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i člana 57. stav 3. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da je presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu K 2082/14 od 24.10.2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 39/17 od 21.02.2017. godine, povređen zakon u korist okrivljenog AA.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, braniocu okrivljenog AA, advokatu Svetislavu Bojiću, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju povređen zakon u korist okrivljenog, time što je prvostepeni sud pojedinačne kazne zatvora za krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 1. KZ u trajanju od po 6 (šest) meseci, okrivljenom AA utvrdio primenom odredaba o ublažavanju kazne, iako je okrivljeni ranijom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu Spk broj 130/14 od 28.08.2014. godine, bio osuđen za istovrsno krivično delo, zbog čega Republički javni tužilac smatra da je time povređena odredba člana 57. stav 3. KZ kojom je propisana zabrana ublažavanja kazne učiniocu krivičnog dela koji je ranije osuđivan za istovrsno krivično delo. Prema navodima zahteva, nižestepeni sud je u konkretnom slučaju, pogrešno tumačio odredbu člana 57. stav 3. KZ, jer se kao kriterijum uzima ranija osuda, a ne vreme kada je delo učinjeno, te je stoga okrivljenom trebalo utvrditi pojedinačne kazne zatvora u zakonom propisanim granicama bez ublažavanja, zbog čega Republički javni tužilac smatra da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Međutim, kako je javni tužilac povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i povredu člana 57. stav 3. KZ isticao i u žalbi na pobijanu prvostepenu presudu, to Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na strani četiri, pasus četiri, i na koje razloge upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP. Uz to, Vrhovni kasacioni sud napominje da se u konkretnom slučaju ne može smatrati da je okrivljeni ranije osuđivan za isto krivično delo, iz razloga što se ranija osuđivanost, odnosi na to da je učinilac ranije bio pravnosnažno osuđen za određeno krivično delo, a da je posle te osude izvršio istovrsno krivično delo, što u konkretnom nije slučaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                    Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić