Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Biljana Dunjić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da se u konkretnom slučaju, ne radi o krivičnom delu, jer je u pitanju delo malog značaja. U prilog svom stavu branilac navodi da novčana vrednost na ime izdržavanja za period za koji je okrivljeni osuđen iznosi svega 3.000,00 dinara, da stepen krivice nije visok, a štetne posledice su neznatne, te da je tokom postupka majka maloletne oštećene BB, istu dovela i predala na staranje ocu - okrivljenom AA, koji je dete preuzeo i stara se o njemu iz kojih razloga ni opšta svrha kažnjavanja ne zahteva izricanje krivične sankcije prema okrivljenom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda izneti zahtevi su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 18. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“ broj 94/16 koji se primenjuje od 01.06.2017. godine) u stavu 1. propisano je da nije krivično delo ono koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja, a u stavu 2. da je delo malog značaja ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.

Shodno navedenom, primena odredbe člana 18. Krivičnog zakonika je fakultativna, što znači da se ostvarenje sva tri, kumulativno postavljena uslova, mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju.

U ovom slučaju, za krivično delo za koje je okrivljeni AA optužen i osuđen pobijanom presudom - nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, a imajući u vidu opis radnje izvršenja krivičnog dela, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta propisanog članom 18. Krivičnog zakonika. Tako je, imajući u vidu stepenovanje krivice na dva nehatna i dva umišljajna oblika, u konkretnom slučaju stepen krivice visok, što je jedan od prvih uslova, i to najviši obzirom da je krivično delo izvršeno sa direktnim umišljajem. Takođe, nije ispunjen ni uslov u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč, između ostalog, o pokušaju krivičnog dela, a u konkretnom slučaju, kako to proizilazi iz izreke presude, okrivljeni nije davao izdržavanje za svoje maloletno dete u periodu od 17.03.2021. godine do 10.05.2021. godine, koja obaveza mu je utvrđena presudom Osnovnog suda u Prokuplju 7P2 209/18 od 08.11.2018. godine, pa nema sumnje da su nastupile štetne posledice po pasivnog subjekta – lice koje je okrivljeni po zakonu dužan da izdržava, odnosno štetne posledice – ugrožavanje maloletnog člana porodice, kao zaštitnog objekta predmetnog krivičnog dela. Pri tome, pitanje neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica, sud ceni sa stanovišta ugroženosti ili stepena povređivanja zaštitnog dobra. Na kraju, imajući u vidu i o kom krivičnom delu se radi, stepenu krivice, intenzitetu štetnih posledica po zaštitni objekat dela, nema sumnje da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno „suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“, zahtevaju izricanje krivične sankcije, u konkretnom slučaju, pa kako nije ispunjen ni treći navedeni neophodni uslov iz člana 18. stav 2. Krivičnog zakonika, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, nema uslova za primenu instituta „delo malog značaja“ iz člana 18. Krivičnog zakonika u konretnom slučaju.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 18. Krivičnog zakonika.

U vezi sa istom povredom zakona, branilac u zahtevu ističe i povrede članova 28. i 29. Krivičnog zakonika. Međutim, navodima zahteva ne ukazuje na postojanje okolnosti koje isključuju postojanje krivičnog dela u pitanju već iznosi sopstveni zaključak o postojanju stvarne odnosno pravne zablude kod okrivljenog isticanjem da je postojao dogovor između okrivljenog i zakonskog zastupnika maloletne oštećene da se fiktivno donese presuda o izdržavanju radi ostvarivanja njenog prava na socijalnu pomoć, zbog čega nije mogao znati da po donetoj presudi treba da postupi, to predstavlja ukazivanje na utvrđivanje činjeničnog stanja i povredu člana 440. ZKP, koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega se ovaj sud u razmatranje ovih navoda branioca nije upuštao.

Branilac je zatim u zahtevu za zaštitu zakonitosti istakao da je optužnim predlogom okrivljenom stavljeno na teret da nije davao izdržavanje za svoje maloletno dete u vremenskom periodu od 18.09.2018. godine do 10.05.2021. godine, dok je izrekom presude utvrđeno da okrivljeni nije davao izdržavanje za svoje maloletno dete u periodu od 17.03.2021. godine do 10.05.2021. godine, koji period prema stavu branioca ne može biti izdvojen kao samostalan iz optužnog akta.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje da pravnosnažnom presudom nije potpuno rešen optužbe, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim da nije davao izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, za period kraći od onog navedenog u optužnom aktu i to za period od 17.03.2021. godine do 10.05.2021. godine umesto od 18.09.2018. godine do 10.05.2021. godine, kako je taj period preciziran optužnim predlogom javnog tužioca. Iz stanja u spisima proizilazi da je sud tokom postupka našao da navodi optužnog akta u odnosu na izostavljeni period nisu dokazani, jer je od donošenja odluke parničnog suda do stupanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora dana 04.02.2019. godine postojala vanbračna zajednica između njega i zakonskog zastupnika maloletne oštećene odnosno porodična zajednica između njih i maloletne oštećene u kom periodu se podrazumeva da je okrivljeni davao izdržavanje za svoje maloletno dete, dok je u odnosu na period od kada je stupio na izdržavanje kazne zatvora gde je bio do 17.03.2021. godine sud našao da okrivljeni iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje za maloletnu oštećenu, u smislu člana 195. stav 2. Krivičnog zakonika, i za ovakav svoj stav prvostepeni sud je izneo jasne i detaljne razloge na strani 5. svoje presude.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe. Naime, u konkretnom slučaju je pravnosnažnom presudom odlučeno o celoj optužbi, a izostavljanjem iz činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, dela vremenskog perioda navedenog u optuženju za koji okrivljeni nije davao izdržavanje za svoje maloletne dete, nalazeći da navodi tužioca u odnosu na izostavljeni period nisu dokazani, ne znači da nije rešen predmet optužbe i da je sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, kako to pogrešno smatra branilac okrivljenog.

Ovo stoga što je sud ovlašćen da menja činjenični opis dela iz optužnog akta javnog tužioca i da ga upodobljava utvrđenom činjeničnom stanju u toku postupka, ukoliko pri tome ostaje u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela, kao što je učinjeno u konkretnom slučaju, pri čemu je navedena izmena izvršena u korist okrivljenog.

Navodi zahteva kojima branilac ističe da je bilo mesta primeni odredbe člana 195. stav 2. Krivičnog zakonika i u odnosu na period u kome nije davao izdržavanje, a za koji oglašen krivim, od strane Vrhovnog kasacionog suda nisu razmatrani, jer predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja, što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Vrhovni kasacioni sud se, shodno članu 489. stav 1. ZKP, nije upuštao ni u ocenu istaknute povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, obzirom da ista nije obrazložena niti proizilazi iz sadržine zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                          Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić