Istom presudom, okrivljeni je obavezan da u korist budžetskih sredstava suda na ime paušalnog iznosa plati iznos od 5.000,00 dinara, a privatnom tužiocu BB troškove krivičnog postupka o čijoj će visini biti odlučeno posebnim rešenjem, dok je privatni tužilac BB obavezan da na ime takse na presudu plati iznos od 980,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Privatni tužilac BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3 2/22 od 11.01.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dejan Kranjčević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i preinači pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine (ili samo drugostepenu) i predmet vrati na ponovnu odluku nižestepenom sudu, s tim da naredi da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA zahtevom za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude Višeg suda u Jagodini i Apelacionog suda u Kragujevcu pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni svi potrebni elementi opšteg pojma krivičnog dela i to svest o protivpravnosti, zbog čega radnje okrivljenog opisane u činjeničnom opisu krivičnih dela datom u izreci pravnosnažne presude ne predstavljaju krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika. U vezi sa tim, branilac navodi da je okrivljeni prema činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, privatnom tužiocu uputio reči „... ti mater, puši ...“. Međutim, prema stavu odbrane reči koje je izgovorio okrivljeni kritičnom prilikom, ne predstavljaju uvredu koja bi mogla biti radnja izvršenja tog krivičnog dela. S ozirom na navedeno, branilac smatra da su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju morali da primene odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika, posebno iz razloga što iz činjeničnog opisa krivičnog dela ne proizilazi da je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, a što je u konkretnom slučaju neophodno za postojanje predmetnog krivičnog dela. Shodno iznetom, prema stavu branioca, opisana dela za koja je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom, nisu krivična dela.

Vrhovni kasacioni sud je ove navode u zahtevu ocenio kao neosnovane.

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci drugostepene presude i to da je okrivljeni AA u vreme i u mestu opisanom u izreci presude „…u uračunljivom stanju, uvredio privatnog tužioca...na taj način što mu je rekao: “... ti mater, puši ...“, pri čemu je bio svestan preduzete radnje, hteo njeno izvršenje i nastupanje zabranjene posledice...“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Za radnju krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika nije neophodno da sadrži nameru okrivljenog da omalovaži oštećenog i stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. Krivičnog zakonika u vezi stava 1. do 3. kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. člana 170. Krivičnog zakonika, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude. Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog AA, utvrđenog u izreci presude, ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. Krivičnog zakonika, to stoga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Nadalje, članom 122. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je kažnjavanje onog ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši.

Izrekom drugostepene presude okrivljeni AA oglašen je krivim da je u vreme i u mestu opisanom u izreci presude „…u uračunljivom stanju, lako telesno povredio privatnog tužioca....i naneo mu laku telesnu povredu...“, opisanu u izreci presude, pri čemu je bio svestan preduzete radnje, hteo njeno izvršenje i nastupanje zabranjene posledice.

Po oceni ovoga suda, u ovako datom činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja (...lako telesno povredio privatnog tužioca...), tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Navodima zahteva branioca okrivljenog kojima osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama, u pogledu postojanja elemenata krivičnih dela koja su predmet optužbe, uz iznošenje sopstvenih zaključaka, posebno u pogledu toga da je okrivljeni postupao u nužnoj odbrani i sopstvenog viđenja kritičnog događaja, kao i činjenica koje iz dokaza izvedenih tokom postupka proizilaze, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ukazuje se na povredu člana 440. ZKP i shodno članu 485. stav 4. ZKP, izneti navodi ne mogu biti predmet razmatranja od strane ovog suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                 Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić