Presudom Višeg suda u Požarevcu Kž1 166/24 od 26.12.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljene AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljene AA, advokati Aleksandra Miletić i Mirjana Tonić, na osnovu člana 482. stav 1. i 483. stav 1. ZKP , sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine u celini pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da iste preinači i okrivljenu oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, je neosnovan.

Branioci okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, iako ne numerišu, ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja, u smislu člana 18. Krivičnog zakonika, suštinski navodeći da je stepen krivice okrivljene nizak, imajući u vidu da je radnje za koje se tereti preduzela u najboljem interesu deteta i radi zaštite njegovog zdravstvenog stanja. U vezi sa iznetim, branioci se pozivaju na stav Vrhovnog kasacionog suda, iznet u presudi Kzz 57/2021 od 18.03.2021. godine, te nadalje ističući povredu odredbi članova 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava RS i citirajući odredbe Zakona o putnim ispravama i Zakona o graničnoj kontroli, prema kojima je okrivljena imala pravo da bez saglasnosti oštećenog pribavi putnu ispravu za maloletno dete i napusti Republiku Srbiju, ukazuju i na propust suda da u konkretnom slučaju primeni odredbu člana 191. stav 5. Krivičnog zakonika, imajući u vidu da je okrivljena čim su se stekli uslovi obavestila oštećenog da se sa detetom nalazi u Srbiji i da može ostvariti viđenje sa detetom, što po oceni Vrhovnog suda, predstavlja povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Po stavu Vrhovnog suda izneti navodi su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 18. Krivičnog zakonika, određeno je da „nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja“ (stav 1.) a da je delo „malog značaja ako stepen krivice učinioca nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije“ (stav 2.) te da se „odredbe st. 1. i 2. ovog člana mogu primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna“ (stav 3.).

U konkretnom slučaju, u odnosu na krivično delo za koje je okrivljena AA optužena i oglašena krivom i osuđena - oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. Krivičnog zakonika, a imajući u vidu opis radnje izvršenja krivičnog dela, po stavu Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta propisanog članom 18. Krivičnog zakonika .

Ovo stoga, što se u konkretnom slučaju ne radi o stepenu krivice koji nije visok, što je jedan od prvih uslova, nego je, imajući u vidu stepenovanje krivice na dva nehatna i dva umišljajna oblika, izvesno najviši i to u vidu direktnog umišljaja. Takođe, nije ispunjen ni uslov u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč, između ostalog, o pokušaju krivičnog dela, a u konkretnom slučaju, kako to proizilazi iz spisa predmeta, okrivljena je onemogućavala izvršenje pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P2 12/21 od 22.06.2022. godine, kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica i to maloletne BB, rođene ...2019. godine, sa ocem – oštećenim VV, na taj način što je u periodu od 23.09.2023. godine do 09.04.2024. godine maloletno dete odvela sa sobom u Austriju, bez saglasnosti oca deteta i time ga onemogućila da u skladu sa navedenom presudom provede vreme sa detetom u danima određenim tom presudom, te je delo samim tim svršeno i za isto je oglašena krivom, pa nema sumnje da su nastupile, svakako znatne, štetne posledice po pasivnog subjekta – maloletno lice, ali i drugog roditelja (oca), koji ima zakonska prava na održavanje ličnih odnosa sa svojim maloletnim detetom. Pri tome, pitanje neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica, sud ceni sa stanovišta ugroženosti ili stepena povređivanja zaštićenog dobra. Na kraju, imajući u vidu i o kom krivičnom delu se radi, stepenu krivice, intenzitetu štetnih posledica po zaštitni objekat dela, nema sumnje da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno „suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“, u konkretnom slučaju, zahtevaju izricanje krivične sankcije, pa tako nije ispunjen ni treći neophodni uslov iz člana 18. stav 2. Krivičnog zakonika, te po stavu Vrhovnog suda, nema uslova za primenu instituta „delo malog značaja“ iz člana 18. Krivičnog zakonika, u konkretnom slučaju.

Osim toga, presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 57/2021 od 18.03.2021. godine, na koju su u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazali branioci okrivljene, po nalaženju ovoga suda, a s obzirom na okolnosti događaja iz te presude, koji se razlikuje u odnosu na ovaj konkretan slučaj, nije od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 18. Krivičnog zakonika.

Imajući u vidu da je odredbom člana 191. stav 5. Krivičnog zakonika propisana mogućnost oslobađanja od kazne učinioca krivičnog dela iz stava 1., 2. i 4. ovog člana, koji dobrovoljno preda maloletno lice, licu ili ustanovi kojoj je ono povereno ili omogući izvršenje odluke o poveravanju maloletnog lica, to Vrhovni sud suprotno navodima branilaca nalazi, da navedena odredba nije mogla biti primenjena u konkretnom slučaju, jer je okrivljena oglašena krivom zbog krivičnog dela iz člana 191. stav 3. Krivičnog zakonika, zbog čega su i ovi navodi branilaca, kojima se suštinski ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Pored ovoga, branioci u zahtevu ističu povredu odredbe člana 428. stav 1. ZKP, dok ostalim navodima zahteva ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, polemisanjem sa razlozima pravnosnažne presude, kao i na povredu odredbe člana 440. ZKP, osporavanjem činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi kao pogrešno i nepotpuno utvrđenog. Međutim, kako prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, povrede navedenih odredbi, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud, u razmatranje i ocenu ovih navoda branilaca, nije upuštao.

S obzirom na to, da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branioci okrivljene AA nisu dostavili odluku Ustavnog suda, koja se odnosi na okrivljenu ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branilaca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede Ustavom zagarantovanih prava iz člana 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava RS.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                 Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković