Presudom Višeg suda u Pirotu 3Kž 215/16 od 28.12.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Borisava Radenkovića, a presuda Osnovnog suda u Pirotu 5K 334/14 od 14.09.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Borisav Radenković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da okrivljeni AA kao direktor, nije ni na koji način mogao da okrivljenom BB pribavi pravo da se po prestanku mirovanja radnog odnosa vrati na rad, niti je samim tim mogao da izvrši krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 30. KZ, kao i da okrivljeni BB nije mogao da pomogne da se vrati na rad i time izvrši navedeno krivično delo u pomaganju, odnosno da u radnjama okrivljenih nema elemenata krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, jer nema iskorišćavanja službenog položaja, a pri tom se, prema navodima zahteva, ni u izreci pobijane pravnosnažne presude ne navodi u čemu se ogleda iskorišćavanje službenog položaja okrivljenog AA, niti izreka sadrži opis radnji okrivljenog BB, zbog čega branilac smatra da je time učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 359. stav 1. KZ propisano je da službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Odredbom člana 30. KZ propisano je da ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo ako zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj, a odredbom člana 35. stav 1. KZ propisano je da ko drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo, ili ublaženom kaznom.

Polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude, koja je u svemu potvrđena drugostepenom presudom, jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ u vezi člana 30. KZ za koje je okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi čl. 35. i 30. KZ za koje je okrivljeni BB oglašen krivim i osuđen.

Naime, po oceni ovog suda, neosnovani su navodi branioca u odnosu na okrivljenog AA, da isti kao direktor, nije ni na koji način mogao da okrivljenom BB pribavi pravo da se po prestanku mirovanja radnog odnosa vrati na rad, kao i da se u izreci pobijane pravnosnažne presude ne navodi u čemu se ogleda iskorišćavanje službenog položaja ovog okrivljenog, jer upravo iz izreke pobijane pravnosnažne presude, jasno proizilazi da je okrivljeni AA kao službeno lice, direktor JP “VV“ .., iskorišćavanjem svojih službenih ovlašćenja, koja je dakle kao direktor imao u vezi sa radno-pravnim statusom zaposlenih, pokušao da okrivljenom BB, nakon mirovanja radnog odnosa, pribavi pravo na vraćanje na rad i ostvarivanje zarade u JP „VV“ u ..., na taj način što je u radnim listama o dolasku na posao zaposlenih u JP VV ..., za novembar i decembar 2013. godine, svojeručno dopisao pod rednim brojem 13 ime okrivljenog BB, koje je okrivljeni BB i potpisao, zatim je na osnovu tako sačinjenih radnih listi doneo rešenje br. 6/1 od 09.01.2014. godine o vraćanju na rad, br. 32 od 29.01.2014. godine o uvećanoj mesečnoj zaradi okrivljenog BB, iako je znao da okrivljeni BB nije bio radno angažovan u označenom periodu.

Takođe, nisu osnovani navodi zahteva branioca u odnosu na okrivljenog BB, da isti nije mogao da pomogne da se vrati na rad i time izvrši navedeno krivično delo u pomaganju, kao i da izreka ne sadrži opis radnji okrivljenog BB, jer po nalaženju ovog suda, iz izreke pobijane pravnosnažne presude, jasno proizilazi da je okrivljeni BB, dakle kao lice koje je bilo zaposleno u navedenoj ustanovi, pomogao okrivljenom AA da mu ovaj kao službeno lice, direktor JP “VV“ ..., iskorišćavanjem svojih službenih ovlašćenja, nakon mirovanja radnog odnosa, pribavi pravo na vraćanje na rad i ostvarivanje zarade u JP „VV“ u ..., na taj način što je okrivljeni BB, svojeručno potpisao radne listove da je navodno obavljao rad u JP VV ... u periodu od 25.11.2013. godine do 10.01.2014. godine, iako isti nije bio radno angažovan u označenom periodu.

Zbog iznetog, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenih u zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je nižestepeni sud obavezao okrivljene da na ime paušala uplate iznos od po 40.000,00 dinara, te da su tako odmereni troškovi previsoki i da nisu u skladu sa članom 27. Pravilnika o naknadi troškovika u sudskim postupcima u kojima je propisan paušal od 5.000,00 do 50.000,00 dinara, zbog čega branilac smatra da su nižestepeni sudovi na ovaj način povredili član 261. stav 2. tačka 9) ZKP.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Odredbom člana 261. stav 2. tačka 9) ZKP propisano je da troškovi krivičnog postupka obuhvataju paušlni iznos za troškove koji nisu obuhvaćeni tačkama 1) do 8) ovog stava, dok je stavom 3. propisano da se paušalni iznos određuje prema trajanju i složenosti postupka i imovnom stanju lica obaveznog da plati ovaj iznos.

Članom 27. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS“ broj 9 od 05.02.2016. godine) propisano je da se paušalni iznos, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, utvrđuje u visini od 5.000,00 do 50.000,00 dinara.

Polazeći od navedenog, a kako je izrekom pobijane prvostepene presude okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 359. stav 1. u vezi člana 30. KZ, a okrivljeni BB zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 359. stav 1. u vezi člana 35. i 30. KZ i kako je sud u poslednjem stavu izreke okrivljene obavezao da na ime paušala u korist budžetskih sredstava suda uplate iznos od po 40.000,00 dinara u označenom roku, koji iznos je upravo u okviru iznosa propisanog članom 27. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS“ broj 9 od 05.02.2016. godine), očigledno je iz prvostepene i drugostepene presude, da je sud pravilno primenio zakon odlučivši na opisani način o troškovima sudskog postupka – sudskom paušalu.

Imajući u vidu navedeno, po nalaženju ovoga suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, ističe da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

U zatevu se ističe i to da su obojica okrivljenih izrekom pobijane pavnosnažne presude osuđeni kao saizvršioci, a da se iz izreke ne vidi subjektivna veza između okrivljenih kao saizvršilaca i njihov objektivni doprinos u izvršenju zajedničkog dela, tj. da navedeno nije jasno opisano u izreci. Iznetim navodima po oceni ovog suda, ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Branilac okrivljenih u zahtevu ističe i to da su razlozi pobijane pravnosnažne presude protivrečne izreci, kojim navodima po oceni suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljenih odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                  Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić