Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 706/25 od 10.12.2025. godine, odbijene su kao neosnovane žalba javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Staroj Pazovi i žalbe branilaca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi K-69/24 od 23.07.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Nikola Tadić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i odbije optužbu na osnovu člana 422. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, pa je na sednici veća, koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev, te po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je povređeno načelo „ne bis in idem“, odnosno da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen. Ovo stoga što je, po navodima branioca, okrivljeni prethodno pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Rumi – Odeljenje u Staroj Pazovi Pr IV 13-757/20 od 14.01.2022. godine osuđen zbog izvršenja prekršaja nepodnošenje i neblagovremeno podnošenje poreske prijave, neobračunavanje, neplaćanje i neblagovremeno plaćanje poreza iz člana 177. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i za prijavljivanje manjih iznosa poreza i davanje netačnih podataka u poreskoj prijavi i nepodnošenje poreske prijave i neuplate poreza i doprinosa po odbitku iz člana 178. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ponovnom osudom okrivljenog, povređeno je načelo „ne bis in idem“, jer činjenične okolnosti na osnovu kojih je okrivljeni osuđen u prekršajnom postupku su neraskidivo povezane sa činjenicama koje mu se stavljaju na teret u krivičnom postupku, te kako se radi o istom okrivljenom, istom vremenskom periodu, istom faktičkom jezgru i istom zaštitnom objektu, to je shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava i načelu pravne sigurnosti reč o pravnosnažno presuđenoj stvari te okrivljenom nije mogla biti izrečena krivična sankcija za radnje koje su bile predmet prekršajnog postupka u kome je prethodno osuđen.

Po stavu Vrhovnog suda, ovako izneti navodi branioca okrivljenog ocenjeni su kao neosnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je presudom Prekršajnog suda u Rumi – Odeljenje u Staroj Pazovi Pr IV 13-757/20 od 14.01.2022. godine, koja je pravnosnažna 27.01.2022. godine, okrivljeni oglašen odgovornim da je kao poreski obveznik u periodu od 01.01.2016. godine do 31.10.2018. godine koristio prethodni PDV, a da za to nisu bili ispunjeni uslovi, jer je u poreskoj prijavi dao netačne podatke što je za posledicu imalo utvrđivanje manjeg iznosa poreza, čime je učinio prekršaj iz člana 178. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i za isto mu je utvrđena novčana kazna od 50.000,00 dinara, kao i da, u istom periodu, nije podneo poresku prijavu, niti obračunao porez i doprinose po odbitku, niti je izvršio uplate poreza i doprinosa po odbitku, i na taj način učinio prekršaj iz člana 177. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, za koji prekršaj mu je utvrđena novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara, te je osuđen da plati jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara. Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Poreske uprave, Odeljenja za prekršajne poslove Stara Pazova je podnet 11.02.2020. godine a u obrazloženju presude je konstatovano da je sudija izvršio uvid u izvod iz zapisnika o poreskoj kontroli od 31.12.2018. godine i da je utvrdio činjenice iz izreke na osnovu tog izvoda i priznanja okrivljenog, pa druge dokaze nije izvodio, jer je okrivljeni priznao prekršaj, a usled činjenice da podnosilac zahteva nije naveo iznos poreza koji je utvrđen, niti iznos dugovanog poreza utvrđenog u postupku poreske kontrole sudija je iz tog razloga izrekao novčanu kaznu ispod zakonskog minimuma, jer prekršajima nije nastala teža posledica.

Sa druge strane, krivični postupak je pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage OJT Stara Pazova Kti 23/20 od 17.09.2020. godine, a na osnovu krivične prijave Ministarstva finansija, Odseka za operativni rad Sremska Mitrovica od 22.02.2020. godine za krivično delo poreske utaje iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koja naredba se odnosi na period od 01.07. do 31.07.2017. godine, od 01.04. do 30.04.2018. godine i od 01.07. do 31.07.2018. godine.

Optužnim predlogom okrivljenom je stavljeno na teret da u periodu od 01.01.2016. godine do 15.05.2018. godine u nameri da izbegne plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana, nije prijavio činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje poreza, tako da za kalendarsku 2016. i 2017. godinu i nije podneo nadležnoj organizacionoj jedinici poreske uprave poresku prijavu za utvrđivanje godišnjeg poreza na dohodak građana – obrazac PPDG-2R za ostvareni prihod od samostalne delatnosti, u smislu odredbe člana 33. Zakona o porezu na dohodak građana, koji je ostvario kao vlasnik ... radnje „AA“ PR ..., u ukupnom iznosu od 123.666.670,00 dinara, a što je bio dužan da učini u zakonom propisanom roku do 15.05. tekuće za prethodnu godinu, shodno odredbama člana 87, 88, 89, 92. i 98. Zakona o porezu na dohodak građana, kao i Pravilnika o obrascima poreskih prijava za utvrđivanje poreza na dohodak građana koji se plaća po rešenju, za koje radnje je i oglašen krivim nižestepenim presudama.

Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP, kojim je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države, dok je u stavu 2. propisano da odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (odluka A. i B. protiv Norveške broj 24130/11 i 29758/11 od 15. septembra 2016. godine), Ustavni sud Republike Srbije je u svojoj odluci Už – 3312/2016 od 05.04.2018. godine, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizlazi iz istih činjenica predstavlja povredu načela „ne bis in idem“, a ti kriterijumi su: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna, 2) da li su dela zbog kojih se okrivljeni goni ista (idem), 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis), 4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, da mogu predstavljati jednu zaokruženu celinu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume: da li su se u različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpravnog ponašanja; da li je dualitet tih postupaka predvidiva posledica istog osporavanog ponašanja; da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza saradnjom između različitih nadležnih tela, te da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan.

Vrhovni sud, prilikom ispitivanja prvog uslova, nalazi da su u ovom krivičnom postupku izvođeni dokazi i da je isti vođen od donošenja naredbe za sprovođenje istrage 07.09.2020. godine do okončanja, a prekršajni je vođen od podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka od 11.02.2020. godine do pravnosnažnosti presude 27.01.2022. godine, te očigledno postoji vremensko poklapanje ova dva postupka, usled čega nije došlo do povrede kriterijuma bis. Što se tiče prikupljanja i ocene dokaza, iz prekršajne presude očigledno je da, imajući u vidu priznanje okrivljenog, nikakvi dokazi osim izvoda zapisnika o poreskoj kontroli nisu ni pribavljani, to nije došlo do dupliranja i prikupljanja i ocene dokaza. U pogledu ispunjenosti kriterijuma (idem) predmet postupaka su različite vrste poreskih obaveza jer je u prekršajnoj presudi okrivljeni, za razliku od krivičnog postupka, oglašen odgovornim za korišćenje prethodnog PDV-a bez ispunjenih uslova i davanja netačnih podataka u poreskoj prijavi, odnosno za neprijavljivanje i neobračunavanje poreza i doprinosa po odbitku, bez utvrđivanja iznosa poreza.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, oba postupka su se bavila različitim aspektima društvenog prestupa (A. i B. protiv Norveške) a dvojnost postupka je predstavljala predvidivu posledicu istog spornog postupanja okrivljenog, te nije došlo do dupliranja prikupljanja i ocene dokaza, svrhe postupaka su komplementarne, a okrivljenom nije nametnut preveliki teret, usled činjenice da je prekršajnom presudom osuđen na jedinstvenu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, a krivičnom na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine u kućnim uslovima i na novčanu kaznu od 200.000,00 dinara, a imajući u vidu zaprećene kazne za prekršaj i za krivično delo i ukupnu sumu za koju je oštetio budžet Republike Srbije (123.600.000,00 dinara prema krivičnoj presudi), te je sveukupnost izrečenih sankcija srazmerna učinjenom delu.

Stoga su, imajući u vidu napred navedeno, u konkretnom slučaju, bez uticaja navodi branioca kojima ukazuje na presude Evropskog suda za ljudska prava koje su prethodile presudi A. i B. protiv Norveške i odražavale raniju praksu Evropskog suda za ljudska prava, a koje su izražavale stav da razlika u vrsti poreza nije relevantna za ocenu povrede načela „ne bis in idem“, te nema ni povrede na koju se ukazuje podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti.

S obzirom na napred navedeno, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno na povredu načela „ne bis in idem“, jer su radnjama okrivljenog ostvarena obeležja dva različita delikta.

Imajući u vidu napred navedeno, a krećući se u okviru pravca i obima pobijanja iznetih u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, odluka Vrhovnog kasacionog suda broj Kzz 400/21 od 15.04.2021. godine, na koju ukazuje branilac okrivljenog, nije od uticaja na drugačiju odluku suda.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković