Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer se radi o presuđenoj stvari, koja je pravnosnažno presuđena presudom Prekršajnog suda u Nišu Pr.br. 09-20678/16 od 22.02.2017. godine.

Međutim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda izneti navodi zahteva se ne mogu prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka i za neko drugo kažnjivo delo. Isti princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1 Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne može ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Ustavni sud Republike Srbije je, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

U konkretnom slučaju, nesporno je da su protiv okrivljenog AA, povodom istog životnog događaja vođena dva postupka i to prekršajni postupak okončan presudom Prekršajnog suda u Nišu Pr.br.09-20678/16 od 22.02.2017. godine i krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudama koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti pobijaju.

Iz spisa predmeta proizilazi da je presudom Prekršajnog suda u Nišu Pr.br. 09-20678/16 od 22.02.2017. godine okrivljeni AA oglašen odgovornim što je dana 27.08.2016. godine u 03,10 časova na državnom putu broj 1 E-75 Beograd – Niš u visini mesta Gornja Toponica upravljao putničkim vozilom marke „Citroen“ registarskog broja ... koje je registrovano u inostranstvu, a ima stalno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, čime je izvršio prekršaj iz člana 331. stav 1. tačka 82. u vezi čalna 273. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao i što je istog dana, vremena i mesta upravljao navedenim putničkim vozilom u kojem vozilu je prevozio više lica nego što je to dozvoljeno saobraćajnom dozvolom, obzirom da je prevozio 13 lica iako je u saobraćajnoj dozvoli navedeno da se mogu prevoziti 8 lica, na koji način je izvršio prekršaj iz člana 332. stav 1. tačka 57. u vezi člana 116. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 21.000,00 dinara.

Nakon donošenja označene presude Prekršajnog suda u Nišu, okrivljeni AA je oglašen krivim u krivičnom postupku i to da je dana 27.08.2016. godine oko 03,10 sati na teritoriji Opštine Surdulica sa umišljajem i u stanju uračunljivosti u nameri da za prevoz ilegalnih migranata u pravcu Surdulica – Beograd sebi pribavi imovinsku korist u iznosu od 250 evra i drugom korist u vidu nedozvoljenog prevoza – tranzita kroz R. Srbiju omogućio nedozvoljen tranzit kroz R. Srbiju u pravcu zemalja Evropske unije za 13 stranih državljana ilegalnih migranata iz Iraka, a koji su prethodno ilegalnim putem prešli granicu sa Republikom Bugarskom i ušli u Republiku Srbiju, bez validnih putnih isprava za ulazak i boravak u Republici Srbiji, koje je oko 23,00 časa u blizini Surdulice primio u putničko motorno vozilo marke „Citroen“ švajcarskih registarskih oznaka ... koji nije registrovan za pružanje taksi usluga i prevoza, a zatim je nakon dogovora sa putnicima koji su trabali da mu plate po 250 evra po dolasku u Beograd krenuo u pravcu Beograda i u pokušaju daljeg tranzita i krijumčarenja lica kroz R. Srbiju sprečen na auto-putu kod G. Toponice od strane policijskih službenika OSP SPI za auto-put Niš, kada je utvrđeno da putnici nisu imali putne isprave, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan da je isto zabranjeno, čime je izvršio krivično delo nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ.

Prema navedenom, iako je u oba postupka reč o istom okrivljenom i istom životnom događaju koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru, dana 27.08.2016. godine, činjenični opis prekršaja iz člana 331. stav 1. tačka 82. u vezi člana 273. stav 1. i prekršaja iz člana 332. stav 1. tačka 57. u vezi člana 116. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, u bitnom je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ, gde opisi navedenih prekršaja uopšte ne sadrže činjenice i radnje okrivljenog koje su opisane krivičnim delom iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ. Naime, u činjeničnom opisu prekršaja i činjeničnom opisu krivičnog dela iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ postoje odstupanja u pogledu bitnih obeležja, usled čega se, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, ne može raditi o presuđenoj stvari.

Naime, odredbom člana 273. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, propisano je da vozilom registrovanim u inostranstvu na putevima u Republici Srbiji ne mogu upravljati lica koja imaju prebivalište u Republici Srbiji, a odredbom člana 116. istog Zakona u stavu 1. propisano je da u motornom vozilu, odnosno na vozilu i priključnom vozilu u saobraćaju na putu, dozvoljeno je prevoziti onoliko lica koliko je označeno u saobraćajnoj dozvoli, na mestima koja su za to predviđena.

Stoga, radnje prekršaja iz oblasti saobraćaja, za koje je okrivljeni oglašen odgovornim presudom Prekršajnog suda u Nišu Pr.br. 09-20678/16 od 22.02.2017. godine, su prevoz putnika u većem broju od onoga koje je propisano u saobraćajnoj dozvoli (član 116. stav 1. ZOPS-a) odnosno upravljanje vozilom registrovanim u inostranstvu na putevima u Republici Srbiji, od strane lica koja imaju prebivalište u RS (član 273. stav 1. ZOPS-a).

Nasuprot tome, radnja izvršenja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. KZ, koja je sankcionisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije je omogućavanje drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju.

Ni u kom slučaju se ne mogu poistovetiti radnje prekršaja iz oblasti saobraćaja i radnje krivičnog dela iz člana 350. stva 2. KZ (koja se, u konkretnom slučaju, sastoji u omogućavanju drugom tranzita kroz Republiku Srbiju), pa samim tim nije ispunjen jedan od kumulativno propisanih uslova zastupljenih i u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava – da li su dela zbog kojih se okrivljeni goni ista (bis), zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta ne bis in idem.

Imajući u vidu navedeno, to su po stavu Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić