Presudom Višeg suda u Leskovcu 3Kž1 278/19 od 02.12.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu i branilaca okrivljenih, a navedena prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu K br. 686/17 od 10.09.2019. godine i Višeg suda u Leskovcu 3Kž1 278/19 od 02.12.2019. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, adv. Dragan Ranđelović, zbog bitnnih povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) i člana 439 tačka 1) ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavio Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Dragana Ranđelovića, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP je neosnovan dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U odnosu na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud presudom prekoračio optužbu na način što je u uvodnom delu presude kao i u optužnom aktu, označeno da je okrivljeni AA optužen zbog krivičnog dela iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji a da je oglašen krivim zbog drugog krivičnog dela odnosno krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, te da na taj način nema identiteta između optužnog akta i presude a shodno odredbama člana 420. stav 1. ZKP

Istaknuti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Optužnim predlogom OJT iz Leskovca Kto. 492/18 od 05.10.2018. godine, optuženom BB i AA je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u vezi sa članom 33. KZ a optuženom AA i izvršenje krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ. U uvodnom delu presude Osnovnog suda u Leskovcu posl. br. K. 686/2017 od 10.09.2019. godine navedeno je da je postupano „u predmetu krivice okr. BB i dr. zbog krivičnog dela nedozvoljen promet akciznih proizvoda u saizvršilaštvu iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u vezi člana 33. KZ i dr.“ a izrekom presude okrivljeni su oglašeni krivim i to BB zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljen promet akciznih proizvoda iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji a okrivljeni AA zbog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika dok je istovremeno okrivljeni AA oslobođen od optužbe da je izvršio i krivično delo nedozvoljen promet akciznih proizvoda iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u vezi sa članom 33. KZ.

Postupajući na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud nije prekoračio optužbu.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. U skladu sa time, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već u bitnom ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja i drugih bitnih elemenata krivičnog dela, a u suprotnom, sud narušava ovaj zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

U konkretnom slučaju, nema nikakve nesaglasnosti između činjeničnog opisa krivičnog dela u presudi i optužbi a navodima u podnetom zahtevu da postoji nesaglasnost između uvodnog dela presude i obrazloženja presude ne ukazuje se na ovu povredu postupka.

Stoga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim navode zahteva branioca okrivljenog AA da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP te je zahtev zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog primenom člana 491. stav 1. ZKP, odbio kao neosnovan.

U preostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitisti sud je odbacio.

Naime, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP koje predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka ali povredu iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP branilac okrivljenog uopšte ne obrazlaže, pa je nejasno u čemu se ista sastoji te zahtev u odnosu na ovu povredu nema propisan sadržaj. Povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog obrazlaže sopstvenim činjeničnim stavom o postojanju neotklonjive stvarne zablude kod okrivljenog „koji nije išao za tim da on u svoje ime ponudi službenim licima eventualni dogovor....nego je istupao kao prevodilac u ime prvookrivljenog čije je naloge prevodio te nije bio svestan da čini krivično delo što su postupajući sudovi propustili da utvrde“ a pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, imajući u vidu odredbu člana 485. stav 4. ZKP u kojoj su taksativno nabrojani razlozi zbog kojih okrivljeni preko svog branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao shodno odredbi člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Mila Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić