Istom presudom prema okrivljenom izrečena je mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi i mera bezbednosti oduzimanja predmeta. Okrivljeni je obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka a oštećeni su upućeni na parnični postupak radi ostavarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 914/2022 od 20.01.2023. godine, usvajanjem žalbe OJT u Vranju, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju K 102/22 od 12.10.2022. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Vranju K 102/22 od 04.11.2022. godine u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom utvrđena kazna zatvora i to: za dva krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ kazne zatvora u trajanju od po dve godine, za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci, za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ kazna zatvora u trajanju od šest meseci i za produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 61. stav 5. KZ kazna zatvora u trajanju od jedne godine, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Svete Stamenkovića – advokat Goran Mladenović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili ih preinači u odnosu na krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ izvršeno na štetu maloletne AA i krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ koje je izvršeno na štetu BB.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je predsednik veća sudija Bojana Trajković, koja je odlučivala u prvostepenom postupku, najpre odlučivala u veću koje je donelo rešenje Kv 7/22 od 14.01.2022. godine kojim je odbijena žalba branioca okrivljenog na rešenje o određivanju pritvora, a zatim u veću koje je donelo rešenje Kv 33/22 od 01.03.2022. godine kojim je odbijena žalba branioca okrivljenog na rešenje o produženju pritvora. Prema stavu branioca, formirano predubeđenje sudije koji je o žalbi na određivanje pritvora odlučivao više puta je takvog kvaliteta da predstavlja takvu okolnost koja dovodi u sumnju pretpostavku neristrasnoti sudije, što predstavlja razlog za izuzeće.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o postojanju razloga za određivanje pritvora i njegovo produženje), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije, koja je odlučivala u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tog sudije, zbog čega je trebalo da bude izuzeta od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke o krivici u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Tek kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučvanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Bojana Trajković kao predsednik veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu, kojom je okrivljeni Sveta Stamenković oglašen krivim i osuđen, učestvovala dva puta, kao predsednik veća u donošenju odluka kojima su odbijene žalbe branioca okrivljenog na rešenje o određivanju pritvora i rešenje o produženju pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovog sudije kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored navedenog, branilac okrivljenog Svete Stamenkovića u podnetom zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodeći da se pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima i to na izveštaju Centra za socijalni rad u Vranju br. 56090-7560/2021 od 03.02.2022. godine i dva zapisnika o saslušanju stranaka br. 56090-756021 od 11.01.2022. godine. Kao razlog nezakonitosti navedenih dokaza branilac navodi da su se svedoci BB mal. AA i VV koristili pravom privilegovanog svedoka i sud je doneo rešenje kojim su izdvojeni iz spisa predmeta zapisnici o saslušanju privilegovanih svedoka, pa samim tim se ne mogu upotrebiti u postupku ni zapisnici, niti izveštaji Centra za socijalni rad koji sadrže izjave o kojima sami privilegovani svedoci nisu hteli da svedoče.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Članom 94. ZKP je propisano da su od dužnosti svedočenja oslobođena određena lica, u cilju izbegavanja narušavanja porodičnih odnosa i ta privilegija se primenjuje isključivo kada pobrojana lica treba saslušati u svojstvu svedoka u krivičnom postupku. U Zakoniku o krivičnom postupku ne postoji procesna zabrana da se o sadržaju izjave privilegovanog svedoka, koju je dao slobodnom voljom pred drugim licem, koja je sastavni deo drugog pisanog dokaza u konkretnom slučaju izveštaja Centra za socijalni rad u Vranju br. 56090-7560/2021 od 03.02.2022. godine i dva zapisnika o saslušanju stranaka br. 56090-756021 od 11.01.2022. godine, može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku i na njima zasnovati pravnosnažna presuda. Okolnost da su privilegovani svedoci iskoristili svoje pravo da ne svedoče u predmetnom postupku, ne može uticati na zakonitost navedenih dokaza, već samo na zakonitost iskaza privilegovanog svedoka, a koji iskazi svedoka BB, mal.AA i mal.VV su u konkretnom slučaju rešenjem Osnovnog suda u Vranju K 102/22 od 16.08.2022. godine izvojeni iz spisa i nisu korišćeni kao dokaz u ovom postupku, niti su na tim iskazima zasnovane pobijane presude.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenog zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Svete Stamenkovića u ostalom delu je nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je dozvoljno podnošenje zahteva okrivljenom i braniocu. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac ne ukazuje u čemu je to konkretno sud prekoračio granice ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenima, već da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice da kazna bude manja, imajući u vidu da je okrivljeni neosuđivan, da je kod okrivljenog postojala bitno smanjena uračunljivost, da nikada ranije nije ispoljio devijantno ponašanje, te da je izrečena kazna prestroga i nije u skladu sa svrhom kažnjavanja, a koji navodi branioca okrivljenog bi, po nalaženju ovoga suda, predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, dok suštinski ukazuje na povredu člana 441. stav 1. ZKP , a što ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe se u podnetom zahtevu ističe povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP-a, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, međutim, kako branilac u zahtevu uopšte ne navodi u čemu se sastoji navedena povreda zakona, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Svete Stamenkovića – advokata Gorana Mladenovića, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić