Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž3 21/22 od 13.01.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a drugostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Boško Balčaković, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7), člana 438. stav 2. tačka 2) i 3), člana 439. tačka 1) i člana 440. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je optužnim predlogom javnog tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt 6857/12 od 07.09.2020. godine, okrivljenom stavljeno na teret postojanje osnovane sumnje da je „započeo radnju kretanja unazad u saobraćaju na putu pre nego što se uverio da radnju može da izvrši na bezbedan i propisan način, da postavi sebi pomagača,...“, iz kojih navoda, prema stavu odbrane, proizlazi da je javni tužilac naveo obavezu postavljanja pomogača smatrajući istu elementom bića predmetnog krivičnog dela, te da je drugostepeni sud, izostavljanjem ovog dela optužbe, učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, zbog čega je doveden u pitanje identitet optužbe i presude. Prema navodima zahteva, u trećestepenoj odluci, sud je našao da su žalbeni navodi branioca okrivljenog neosnovani iz razloga propisanih odredbom člana 32. stav 3. ZOBS-a na putevima, na koji način su, takođe, prekoračene granice optužbe, imajući u vidu da je okrivljenom stavljena na teret povreda odredbe člana 32. stav 2., a ne stav 3. ZOBS-a na putevima.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljenom AA, optužnim predlogom javnog tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt 6857/12 od 07.09.2020. godine stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog postojanja opravdane sumnje da je ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život ljudi ne pridržavajući se propisa iz člana 32. stav 3. (omaškom u optužnom aktu je označen stav 3. umesto stava 2) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS“, br.41/2009, 53/2010 i 101/2011), na taj način što je upravljajući označenim teretnim vozilom započeo radnju kretanja vozilom unazad u saobraćaju na putu pre nego što se uverio da radnju može da izvrši na bezbedan i propisan način, da postavi sebi pomagača, usled koje nepropisne vožnje okrivljenog je nastupila smrt oštećenog.

Poređenjem činjeničnog opisa predmetnog krivičnog dela datog u dispozitivu optužnog akta i činjeničnog opisa dela iz izreke drugostepene presude, zaključuje se da je sud iz izreke presude izostavio navode „da postavi sebi pomagača“.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda citiranom izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog akta, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio objektivni identitet optužbe i presude, već je na navedeni način postojeći opis krivičnog dela, vezano za nepropisnu vožnju okrivljenog suprotno odredbi člana 33. stav 2. ZOBS-a na putevima („Sl. glasnik RS“, br.41/2009, 53/2010 i 101/2011), samo uskladio sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu izostavljajući navedeno nečinjenje okrivljenog, budući da dužnost otpočinjanja radnje kretanja vozilom unazad uz pomoć drugog lica nije ni predviđena blanketnom normom navedenom u dispozitivu optužnog akta, pri čemu je činjenični opis dela kao u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navedena izmena činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci presude okrivljenog nije dovela u teži procesnopravni položaj, pa sledstveno iznetom, a nasuprot navodima zahteva, objektivni identitet između optužbe i presude nije povređen.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane i ostale navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca kojima obrazlaže istu povredu zakona polemišući sa razlozima iz obrazloženja presude Apelacionog suda u Beogradu, kao suda trećeg stepena, imajući u vidu da se prekoračenje optužbe u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, može učiniti samo u izreci, a ne i u obrazloženju presude. Naime, sud u izreku presude nije uneo činjenice i okolnosti vezane za radnju izvršenja dela, koje nisu bile sadržane u dispozitivu optužnog akta, pa ni to da je okrivljeni bio dužan da upravlja vozilom u skladu sa odredbom člana 32. stav 3. ZOBS-a na putevima, već je to izneto u obrazloženju presude suda trećeg stepena u okviru ocene žalbenih navoda odbrane, na koji način optužba nije prekoračena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP sa obrazloženjem da je sud prilikom odlučivanja zanemario činjenice da je okrivljeni radnju kretanja kamionom hodom unazad otpočeo dva minuta pre trenutka saobraćajne nezgode, što proizlazi iz nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke, zatim da u trenutku otpočinjanja navedene radnje iza vozila okrivljenog nije bilo nikoga, kako je to u svom iskazu naveo svedok GG, kao i to da se na kamionu prilikom kretanja u rikverc uključuju pištaljka i lampa, u cilju upozorenja svih lica u blizini da se vozilo kreće unazad, koje činjenice, prema stavu odbrane, upućuju na zaključak da je vožnja unazad započeta na bezbedan način i da samim tim blanketna norma iz člana 32. stav 2. ZOBS-a na putevima nije povređena, a da je oštećeni svojim ponašanjem – izlaskom na trasu, kojom se kamion već kretao malom brzinom, prouzrokovao nastanak opasne situacije u saobraćaju. Pored iznetog, branilac u zahtevu navodi i to da je drugostepeni sud očigledno zanemario pretpostavku nevinosti, budući da je presudu zasnovao na ničim dokazanoj tvrdnji da je okrivljeni propustio da se uveri da radnju može da izvrši na bezbedan način, ne prihvatajući odbranu okrivljenog da je pre startovanja kamiona isti obišao i uverio se da je putanja čista, a koja tvrdnja okrivljenog nijednim dokazom nije opovrgnuta.

Po nalaženju ovog suda, branilac okrivljenog, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iznetim navodima zahteva osporava ocenu dokaza od strane suda iznoseći sopstveno viđenje događaja i svoje činjenične zaključke, drugačije od utvrđenih u pobijanim presudama, na kojima zasniva stav da delo za koje je okrivljeni optužen nije krivično delo, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Pored iznetog, branilac u zahtevu ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima da su razlozi presude protivrečni izreci kao i da su isti potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni. Branilac u zahtevu, dalje, ističe da sud trećeg stepena, nije ocenio žalbene navode branioca kojima je ukazivano na nepostojanje obrazloženja u drugostepenoj presudi u pogledu uzročne veze između eventualnog kršenja saobraćajnih propisa iz blanketne norme i nastupele posledice, kojim navodima se, po oceni ovog suda, ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP.

Prema navodima zahteva pravnosnažnom presudom učinjena je i povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, jer je sud u toku glavnog pretresa nepravilno primenio odredbu procesnog zakona.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni i njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 440, člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) i člana 460. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog numeriše i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva ne sadrže obrazloženje u čemu se ta povreda sastoji.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu koji se odnosi na navedenu povredu zakona, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, što u slučaju podnošenja zahteva zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podrazumeva ne samo označavanje povrede zbog koje se zahtev podnosi, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Vrhovni kasacioni sud, prema izričitoj odredbi člana 489. stav 1. ZKP, ispituje pravnosnžanu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja, koji su istaknuti u zahtevu, i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ocenjuje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

6