Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog Vladimira Miloševića, advokat Dalibor Katančević, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje, pred novim većem ili da pobijane presude preinači i okrivljenog Vladimira Miloševića oslobodi od optužbe za predmetna krivična dela.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vladimira Miloševića, je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na zapisnicima o prepoznavanju lica (pet zapisnika) sačinjenih u prostorijama MUP RS, DP, PU za grad Beograd, PS Zvezdara od 06.06.2014. godine, a bez kojih nezakonitih dokaza, ne bi bila doneta osuđujuća presuda. Po stavu branioca navedeni zapisnici su sačinjeni suprotno odredbi člana 90. ZKP, obzirom da su oštećenima pre prepoznavanja pokazane fotografije, te da oštećena lica pre prepoznavanja nisu dala opis lica koje ih je napalo, dok osobine lica koje se prepoznavalo tj. okrivljenog, nisu bile slične osobinama ostalih lica koja su se nalazila u vrsti za prepoznavanje.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer iz spisa predmeta i to pet zapisnika o prepoznavanju lica MUP-a RS Direkcija policije PU za grad Beograd, PS Zvezdara – Odsek za suzbijanje kriminaliteta od 06.06.2014. godine proizilazi da je dokazna radnja prepoznavanja lica - okrivljenog Vladimira Miloševića, od strane svedoka oštećenih AA, DD, ŽŽ, ZZ i II, obavljena u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku i to pre svega u skladu sa odredbom člana 90. ZKP, a na koju povredu branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u zahtevu, kao i u skladu sa odredbom člana 100. ZKP, kojim odredbama je propisano na koji način se vrši radnja prepoznavanja lica od strane svedoka. Naime, iz navedenih zapisnika jasno proizilazi da su ovoj dokaznoj radnji izvršenoj u prostorijama PS Zvezdara prisustvovali javni tužilac i ovlašćeno službeno lice PS Zvezdara, kao i da je u prostoriju specijalno namenjenu za tu svrhu uvedeno pet lica koja su poređana određenim redosledom u vrstu, a nakon čega su oštećeni sa nesumnjivom sigurnošću prepoznali okrivljenog Vladimira Miloševića kao lice koje je izvršilo predmetna krivična dela na njihovu štetu, a na osnovu njegovog izgleda, pri čemu prisutna lica nisu imala nikakvih primedbi i navedeni zapisnici su potpisani od strane javnog tužioca, oštećenih i ovlašćenog službenog lica.

Pored toga, iz predmetnih zapisnika o prepoznavanju lica, proizilazi da se u vrsti za prepoznavanje nalazilo pet lica od kojih je četiri lica, u bitnom iste životne dobi (od 1976. do 1982. godišta), dok je jedno lice nešto starije, to je izvesno da se nije radilo o licima koja su bila u očiglednom neskladu u pogledu njihovih fizičkih karakteristika, već da je reč o licima čije su "osnovne osobine" i pored određenih razlika u pogledu visine i fizičke konstitucije, dovoljno "slične" i tako ispunjen uslov predviđen odredbom člana 90. stav 1. ZKP.

Nadalje, stoji činjenica da oštećeni prilikom prepoznavanja prethodno nisu dali opis lica za koje postoji osnov sumnje da je izvršilo krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika na njihovu štetu. Međutim, kako su prema stanju u spisima predmeta svi oštećeni istoga dana, kada je obavljena radnja prepoznavanja, dali svoj iskaz pred javnim tužiocem i na zapisniku detaljno opisali izgled počinioca i odeće koju je kritičnom prilikom nosio, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dokazna radnja prepoznavanja, zakonito sprovedena.

Takođe, stoji i činjenica da su nekima od oštećenih i to svedoku II i AA, pre vršenja dokazne radnje prepoznavanja, ovlašćena službena lica policije pokazala fotografije, ali kako iz spisa predmeta (zapisnika o iskazima tih oštećenih pred javnim tužiocem) proizilazi da je reč o više fotografija različitih lica, a ne isključivo o fotografijama okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o prethodno obavljenoj operativnoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja učinioca krivičnog dela, koja kao takva ne utiče na zakonitost kasnije preduzete radnje prepoznavanja lica, posebno imajući u vidu da na tim fotografijama navedeni oštećeni nisu nikoga prepoznali pa je nesumnjivo da se na opisani način na njih nije nedozvoljeno uticalo.

Neosnovani su i navodi u zahtevu da je nezakonito prepoznavanje prvostepeni sud sproveo na glavnom pretresu, zahtevajući od oštećenih da se izjasne da li je okrivljeni lice koje ih je kritičnom prilikom napalo.

Naime, činjenica je da su na glavnom pretresu kao svedoci saslušavani oštećeni, te da su tom prilikom i pokazali na prisutnog okrivljenog kao lice koje je, u situaciji koju su svedoci opisali, izvršilo predmetno krivično delo, međutim po stavu ovog suda, u navedenoj procesnoj situaciji, ne vrši se nikakva dokazna radnja prepoznavanja lica nego je reč o sastavnom delu iskaza svedoka - oštećenog o svojim neposrednim opažanjima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je sud u dokaznom postupku izveo dokaze na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati, te da stoga nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pobijajući prvnosnažne presude zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP branilac okrivljenog u podnetom zahtevu zastupa stanovište da se u radnjama okrivljenog opisanim pod tačkom 3. i 4. izreke prvostepene presude stiču elementi produženog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika, a nikako dva odvojena krivična dela.

Naime, razbojništvo se vrši primenom sile ili pretnje prema licu od koga se stvar oduzima, dakle prinudom upravljenom protiv slobode odlučivanja i delovanja tog lica saglasno njegovoj volji, što ovom krivičnom delu, bez obzira na njegovo svrstavanje u imovinska krivična dela, daje obeležje i krivičnog dela protiv slobode i prava čoveka i građanina.

Samim tim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, primena krivičnopravnog instituta produženog krivičnog dela, kod krivičnih dela razbojništva opisanih u tački 3. i 4. izreke pravnosnažne presude, za koje je okrivljeni, pored ostalih, oglašen krivim, nije moguća po zakonu, shodno članu 61. stav 2. Krivičnog zakonika. Ovo iz razloga, što je krivično delo razbojništvo, kako je već napred navedeno, složeno krivično delo, sastavljeno od dva krivična dela: prinude (član 135. Krivičnog zakonika) - krivičnog dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina i krađe (član 203. Krivičnog zakonika) – krivičnog dela protiv imovine, gde prinuda prethodi krađi i predstavlja sredstvo za njeno izvršenje. Članom 61. stav 2. Krivičnog zakonika propisano je da krivična dela upravljena protiv ličnosti, što je slučaj sa krivičnim delom prinuda, mogu činiti produženo krivično delo samo ako su učinjena prema istom licu, a kako su krivična dela opisana pod tačkom 3. i 4. pravnosnažne presude, pored istovetnosti oštećenog u imovinskopravnom smislu (pravno lice - D.O.O. „ĐĐ“), izvršena prema različitim fizičkim licima u vremenski odvojenim događajima, to svaka radnja za sebe sadrži sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i ne mogu činiti jedno produženo krivično delo.

Iz iznetih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. Međutim, svojim navodima u obrazloženju zahteva branilac zapravo ukazuje da određene činjenice nisu uzete u obzir prilikom donošenja odluke nižestepenih sudova vezano za krivičnu sankciju, koji navodi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predstavljaju povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Ostalim navodima podnetog zahteva, branilac okrivljenog zapravo osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjem suda u pogledu autentičnosti fotografije sačinjene sa snimka sigurnosnih kamera, što predstavlja povredu člana 440. ZKP.

Kako povrede odredbe člana 440. i 441. stav 1. ZKP ne spadaju u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                  Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić