Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 906/18 od 08.11.2018. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe Višeg javnog tužioca u Kraljevu, zajedničkih branilaca okrivljenih Vladimira Rakića i AA i punomoćnika oštećenog DOO „VV“ ... i potvrđena presuda Višeg suda u Kraljevu K 28/17 od 21.05.2018. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenih Vladimira Rakića i AA, advokat Marin Blagojević, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 4. ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev te da pobijane presude preinači tako što će okrivljene osloboditi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se pobijane pravnosnažne presude najpre pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, uz obrazloženje da je prvostepeni sud izvršio činjenične intervencije dodajući u izreku bitne elemente krivičnog dela kojih u optužnom aktu nije bilo i to unošenjem reči: „... u dužini od 105 km, od kojih je svega 30 km bilo potrebno posipati mešavinom soli i rizle, za šta je bilo potrebno svega 52,50 tona soli...“, čime je po stavu odbrane optužba prekoračena.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane. Optužni akt - optužnica Višeg javnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Kt 5/11 od 15.08.2012. godine, koju je preuzeo i zastupao Viši javni tužilac u Kraljevu pod brojem Kto 11/14 od 06.03.2014. godine je podnescima, od 03.06.2016. i 08.01.2018. godine, izmenjena. Citirani deo, iz izreke prvostepene presude, na koji ukazuje odbrana, je okrivljenom Vladanu Rakiću (i AA) stavljen na teret pisanim podneskom - izmenjenom optužnicom Višeg javnog tužioca u Kraljevu Kto 11/14 od 08.01.2018. godine (na strani 2. u tački 1. u 13, 14 i 15 redu) upravo na identičan način, kako je to navedeno i u izreci prvostepene presude. Kako između dispozitiva optužnog akta - optužnice i izreke prvostepene presude, u osporenom delu, postoji potpuna saglasnost, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz prekoračenje optužbe, te je suprotno ukazivanje odbrane na učinjenu bitnu povredu krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjeno kao neosnovano.

Zahtevom branioca okrivljenih, advokata Marina Blagojevića, se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da su okrivljeni gonjeni i osuđeni za delo koje nije krivično delo. Odbrana nalazi da su u optužnici nedostajali propisani bitni zakonski elementi krivičnog dela i to - protivpravnost, navodno, stečene imovinske koristi, u smislu odredbe člana 234. KZ, koja kao posledicu predviđa isključivo „protivpravnu“ imovinsku korist, a ne „kakvu“ imovinsku korist, kako to stoji u predmetnoj optužnici, zbog čega, po stavu odbrane, nije bilo osnova za donošenje osuđujuće presude uz primenu odredbe člana 234. KZ. Zatim, izrekom prvostepene presude nije utvrđeno svojstvo okrivljenih kao i konkretan opis, u zakonu alternativno propisanih, radnji izvršenja krivičnog dela, bez kojih utvrđene radnje okrivljenih ne mogu biti ocenjene kao krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane. Iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela navedenog u početnom, uopštenom, delu izreke prvostepene presude, proizlazi da su okrivljeni Vladimir Rakić i AA: „u vremenskom periodu od novembra 2004. do 07. juna 2010. godine, u Opštini ..., u ... i na području ..., svesni svojih dela i njihove zabranjenosti, čije su izvršenje hteli, kao odgovorna lica iskorišćavanjem svojih položaja i prekoračenjem granica svojih ovlašćenja: okrivljeni Vladimir Rakić u svojstvu direktora DOO „VV“ ... pribavio sebi i drugim fizičkim licima protivpravnu imovinsku korist čiji iznos prelazi 1.500.000,00 dinara, a okrivljeni AA u svojstvu tehničkog direktora DOO „VV“ umišljajno pomogao okrivljenom Vladimiru Rakiću da iskorišćavanjem položaja odgovornog lica u preduzeću sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, na koji način je okrivljeni Vladimir Rakić sebi i drugim fizičkim licima pribavio imovinsku korist u ukupnom iznosu od 13.650.746,29 dinara.“

Vrhovni kasacioni sud nalazi da, iz napred iznetog, proizlazi da su izrekom prvostepene presude radnje okrivljenih opisane i označene u skladu sa zakonom, jer član 234. stav 1. KZ - za osnovni oblik - propisuje „protivpravnu imovinsku korist“ kao obeležje krivičnog dela, dok član 234. stav 3. KZ - za kvalifikovani oblik - kao obeležje krivičnog dela propisuje „imovinsku korist“.

Iz daljeg opisa radnji izvršenja datog u tačkama 1 i 2 pod a) i b) proizlazi konkretan, detaljan i hronološki činjenični opis radnji izvršenja predmetnih krivičnih dela za koje su okrivljeni Vladimir Rakić i AA oglašeni krivim, iz koga proizlaze sva bitna beležja krivičnih dela za koja su oglašeni krivim kako objektivna koja se odnose na radnje izvršenja okrivljenih tako i subjektivna koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenih Vladimira Rakića i AA, vezano za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika u odnosu na okrivljenog Vladimira Rakića i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika u odnosu na okrivljenog AA.

Kao neosnovan, ovaj sud, ocenjuje i navod branioca da u radnjama okrivljenog AA nema pomaganja, jer ne može biti pomaganja u radnjama preduzetim u aprilu 2005. godine, radnjama koje slede pet meseci nakon radnji izvršenja krivičnog dela preduzetih od strane okrivljenog Vladimira Rakića - u novembru 2004. godine, s`obzirom na to da su predmetna krivična dela izvršena u vremenskom periodu od novembra 2004. do 07. jula 2010. godine, a ne kako to odbrana nalazi donošenjem zaključaka nakon sopstvene ocene izvedenih dokaza.

Odredbom člana 16. KZ je regulisano vreme izvršenje krivičnog dela, pa se tako smatra da je krivično delo izvršeno u vreme kada je preduzeta radnja njegovog izvršenja, bez obzira kada je nastala posledica krivičnog dela, a u konkretnom slučaju posledica je nastala 07.06.2010. godine.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA predmetnu lažnu potvrdu izdao 25.04.2005. godine, nakon čega je okrivljeni Vladimir Rakić na osnovu presude Privrednog suda u Kraljevu P 431/10 od 17.03.2010. godine i rešenja o izvršenju I 228/10 od 24.05.2010. godine naplatio iznos od 3.944.867,64 dinara i tako u istom iznosu pribavio imovinsku korist. Na opisani način (stvaranjem uslova za izvršenje krivičnog dela) okrivljeni AA je pomogao okrivljenom Vladimiru Rakiću da izvrši krivično delo, pri čemu je nesporno postojanje umišljaja na strani okrivljenog AA, da učini krivično delo.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iz kog razloga su suprotni navodi u podnetom zahtevu branioca okrivljenih ocenjeni kao neosnovani.

Na povredu krivičnog zakona, odredbu člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 5. KZ se, zahtevom branioca okrivljenih se ukazuje navodima („ako se uzme u obzir da je okrivljeni Vladimir Rakić radnju izvršenja preduzeo 2004. godine, a okrivljeni AA radnju pomaganja u aprilu 2005. godine“), da je sud opis dela iz optužnice pogrešno pravno kvalifikovan kao krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika koji nije važio u vreme navodnog izvršenja krivičnih dela, niti je blaži za okrivljene, pa je trebalo primeniti ranije važeći zakon odredbu člana 242. Krivičnog zakona Republike Srbije zajedno sa Osnovnim krivičnim zakonom koji se primenjivao do 31.12.2005. godine, kao najblaži zakon po okrivljene.

Vrhovni kasacioni sud je i ove navode u podnetom zahtevu ocenio kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da su predmetna krivična dela izvršena u periodu od novembra 2004. do 07. juna 2010. godine, kada je pre svega važio član 242. stav 1. do 4. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SR Srbije“, broj 26/77 ... 21/90 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 16/90 ... 67/2003) koji je u stavu 3. za kvalifikovani oblik zloupotrebe službenog položaja propisivao kaznu zatvora od najmanje tri godine (što znači da je za ovo krivično delo kao maksimalna kazna zatvora propisana kazna zatvora u trajanju od 15 godina, u smislu člana 38. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona („Službeni list SFRJ“, broj 44/76 ... 54/90 i „Službeni list SRJ“ broj 35/92 ... 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03).

Izmenjenom optužnicom Višeg javnog tužioca u Kraljevu Kto 11/14 od 08.01.2018. godine okrivljenima je na teret stavljeno izvršenje krivičnih dela i to: okrivljenom Vladimiru Rakiću produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ a okrivljenom AA produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. i člana 61. KZ.

Pravnosnažnim pobijanim odlukama okrivljeni su oglašeni krivim i to Vladimir Rakić zbog izvršenog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ a okrivljeni AA zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 121/12).

Kod nesumnjive činjenice da je krivični zakon više puta izmenjen, u pogledu protivpravnih radnji koje su izvršili okrivljeni, od vremena izvršenja dela pa do vremena presuđenja, kao i činjenice da inkriminisane radnje zadržavaju pravni kontinuitet (kako je navedeno u detaljnim razlozima prvostepene presude na stranama 88 i 89) sa pravnom kvalifikacijom krivičnog dela najpre kao krivično delo „zloupotreba službenog položaja“ kako je to propisano u vreme izvršenja krivičnog dela i kako je to navedeno u prvobitnoj optužnici Višeg javnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Kt 5/11 od 15.08.2012. godine, a zatim kao „zloupotreba položaja odgovornog lica“ kako je to izmenjeno zakonom i optužnicom javnog tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi primenili upravo najblaži zakon po okrivljene što je, u konkretnom slučaju, cenjeno kako imajući u vidu zakonska obeležja krivičnog dela tako i propisanu kaznu za ista krivična dela.

Naime, članom 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, u kvalifikovanom obliku propisana je kazna zatvora u trajanju od dve do 10 godina, što je svakako najblaži zakon, u konkretnom slučaju.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa odredbom člana 5. KZ, te da su suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenih neosnovani.

Podnetim zahtevom branilaca okrivljenih, advokata Marina Blagojevića se takođe, ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali uz obrazloženje „da izreka predmetne optužnice i pobijane presude ne sadrži naročito svojstvo izvršioca okrivljenog AA, odnosno izreka ne sadrži opis pomaganja u konkretnom slučaju“; „da se ne zna ni po sadržaju izreke ni po sadržaju obrazloženja pobijane presude kada je delo izvršeno, na koji način, gde, ko ga je izvršio, da li je delo protivpravno i zbog čega, a najvažnije da li je to delo okrivljenog Vladimira Rakića...“, čime se suštinski ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i 483. stav 2. tačka 2) ZKP.

U podnetom zahtevu se kao neprihvatljivo označava to što je u novčani iznos, koji predstavlja posledicu krivičnog dela, uvršten i iznos na ime zakonske zatezne kamate, troškova parničnog i izvršnog postupka i dr. čime se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno odredbu člana 440. ZKP.

Kako povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 483. stav 2. tačka 2) ZKP, te člana 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, to je zahtev u navedenom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, te primenom člana 491. stav 1. ZKP, i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                              Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić