Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da kako se u radnjama okrivljene opisanim u izreci pravnosnažne presude ne stiču svi bitni elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, to stoga delo za koje je okrivljena oglašena krivom nije krivično delo. Naime, po stavu branioca, iz izreke pobijane pravnosnažne presude proizilazi da okrivljena nije dovela oštećenu u zabludu u pogledu neke činjenice koja bi bila podobna da oštećenu navede da na štetu svoje imovine nešto učini, obzirom da tvrdnja da je na oštećenu i članove njene porodice bačena kletva ne predstavlja činjenicu čije se postojanje ili nepostojanje može utvrđivati, već je okrivljena kritičnom prilikom samo izražavala svoje mišljenje i verovanje, a što ne može biti predmet prevarne izjave kod krivičnog dela prevara iz člana 208. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, sa stupanjem na snagu dana 11.09.2009. godine) čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljena AA „... sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist veću od 5.000,00 dinara, lažnim prikazivanjem činjenica dovela u zabludu oštećenu BB iz ... da joj ova na štetu svoje imovine preda zlatan nakit i to: jedan ženski zlatan prsten sa belim cirkonom i dva manja zlatnika, sve u vrednosti većoj od 5.000,00 dinara, sve stvari vlasništvo oštećene, kako bi sa predmetnim nakitom navodno otišla u crkvu i molila se tri dana za oštećenu, na koju je navodno kao i na članove njene porodice bačena kletva, a zatim, da bi nakon te tri molitve navedeni nakit vratila oštećenoj, iako je znala da to neće učiniti, već je predmetni nakit prodala i novac zadržala za sebe, na koji način je na štetu imovine oštećene pribavila sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od 5.000,00 dinara, pri čemu je bila svesna svog dela, zabranjenosti istog i htela njegovo izvršenje“, a u vreme i mestu bliže navedenom u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljene AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, za koje je ona optužena i pravnosnažno oglašena krivom, pa su stoga ocenjeni kao neosnovani navodi branioca okrivljene kojima se ukazuje da delo za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom nije krivično delo.

Naime, suprotno navodima branioca okrivljene, u konkretnom slučaju, predmet prevarne izjave okrivljene AA je činjenica, a nije izražavanje mišljenja i verovanja okrivljene kako to smatra branilac, obzirom da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljena dovela u zabludu oštećenu BB lažnim prikazivanjem činjenice da će oštećenoj nakon tri dana vratiti zlatni nakit koji joj je oštećena predala kako bi okrivljena sa istim otišla u crkvu i molila se tri dana za oštećenu, a koji zlatni nakit okrivljena nije vratila oštećenoj, već ga je prodala i novac zadržala za sebe, na koji način je okrivljena na štetu imovine oštećene pribavila sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od 5.000,00 dinara, a što je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda dovoljno za postojanje krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Nikole Stolića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljene odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić