Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog, se ukazuje na povredu krivičnog zakona, odredbu člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da delo za koje je okrivljeni AA pravnosnažno osuđen nije krivično delo. Prema stavu odbrane, izreka prvostepene presude ne sadrži sva bitna obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, s`obzirom na to da je u izreci samo uopšteno navedeno da je okrivljeni ugrozio sigurnost oštećenog BB te da je zatim konkretizovana radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela tj. pretnja, a da se uopšte ne vidi u čemu se sastoji posledica predmetnog krivičnog dela, iz kog razloga se nameće pitanje da li je ista uopšte nastupila.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane. Naime, prvostepeni sud je, izveo pravilan zaključak da iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela navedenih u izreci prvostepene presude, proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, te su predmetne krivičnopravne radnje okrivljenog AA, primenom zakona koji je trebalo primeniti, pravilno pravno kvalifikovane kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Sud je u redovnom krivičnom postupku utvrdio da je oštećeni BB bio uznemiren jer je bila ugrožena sigurnost njega i članova njegove porodice, pri čemu nije bio u obavezi da iste činjenice unese u izreku prvostepene presude. Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu branilaca okrivljenog, da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen krivični zakon - odredba člana 439. tačka 1) ZKP, su ocenjeni kao neosnovani. Takođe, kako je ova povreda krivičnog zakona isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge žalbenog suda, date na strani 3 drugostepene presude, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Podnetim zahtevom branilaca okrivljenog se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da je drugostepeni sud zasnovao presudu na dokazu na kome se po odredbama ZKP presuda ne može zasnivati jer je u pismenom otpravku presude na strani 3 naveo: „na stepen njegove uznemirenosti upućuje i činjenica da u kasnijem periodu kada bi članovi njegove porodice „oštećenog“ dolazili u ... on ih je pratio da bi sprečio neki eventualni napad od strane okrivljenog.“

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je podnetim zahtevom numerički ukazano na zakonom dozvoljeni razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, međutim datim obrazloženjem se ne ukazuje na nezakonit dokaz već na nerazumljivost i protivurečnost izreke presude, odnosno na odredbe člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i odredbu člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koje ne predstavljaju zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, u smislu odredbe člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, te u tom delu o zahtevu nije meritorno odlučivano.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                       Olgica Kozlov,s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                 Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić