Istovremeno, okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušalnog iznosa plati 6.000,00 dinara, te da oštećenom Ž.F. plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 229.500,00 dinara u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, kao i troškove krivičnog postupka čija će visina biti naknadno određena posebnim rešenjem.

Na osnovu člana 87. stav 1. i 3. i člana 348. stav 6. KZ, prema okrivljenom je izrečena i mera bezbednosti oduzimanje predmeta, i to lovačke puške tzv. kratež kojoj su skraćene cev i kundak, marke „...“ model ..., fabričkog broj ..., kalibra ... i municija.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.22/16 od 02.02.2016. godine, delimičnim usvajanjem žalbi branioca okrivljenog D.M., presuda Višeg suda u Užicu K br.39/14 od 05.10.2105. godine preinačena je samo u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom D.M. za krivično delo ubistva iz člana 113. KZ utvrđena kazna zatvora u trajanju od 12 godina, nakon čega je Apelacioni sud u Kragujevcu zadržavajući kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci i novčanu kaznu u određenom iznosu od 100.000,00 dinara kao sporednu za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 2. u vezi stava 1. KZ, okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 12 godina i 4 meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 25.07.2014. godine, te na novčanu kaznu u određenom iznosu od 100.000,0 dinara kao sporednu kaznu, koju je dužan da plati u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, s tim što jenj istovremeno određeno da u slučaju da se novčana kazna ne može ni prinudno izvršiti, sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog D.M. odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Branilac okrivljenog D.M. – advokat M.J., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.22/16 od 02.02.2016. godine, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 1, 2. i 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud donese presudu kojom će usvojiti zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuti presudu Apelacionog suda u Kragujevcu a predmet vratiti tom sudu na ponovni postupak i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća, održanoj u smislu odredbe člana 487. stav 1. ZKP, nakon razmatranja spisa predmeta i zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ocenio da je zahtev nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. st. 3. i 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1.) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju, branilac u zahtevu kao razlog podnošenja samo formalno označava povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi stava 2. ZKP, navodeći pri tome da je pravnosnažnom odlukom i u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon po pitanju uračunljivosti okrivljenog i po pitanju postojanja nužne odbrane odnosno prekoračenja iste, te po pitanju postojanja krivičnog dela, ukazujući da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o ubistvu sa direktnim umišljajem, već se eventualno može govoriti ili o nehatnom ubistvu ili o nužnoj odbrani, ili prekoračenju iste, a što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tačka 1. i 2. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom i braniocu. Međutim, s tim u vezi, u obrazloženju zahteva branilac navodi da iz izvedenih dokaza, a posebno iz izjava određenih svedoka i odbrane okrivljenog, kao i DNK analize, proizilazi da je pokojni oštećeni uhvatio kratež, kojom prilikom je došlo do guranja, otimanja i opaljenja, te da je okrivljeni oštećenog hteo samo da zaplaši, a ne i da ga liši života, kao i da nije na nesumnjiv način utvrđeno u kom momentu je kritičnom prilikom došlo do opaljenja iz oružja – da li u trenutku kada se oštećeni približavao okrivljenom ili u trenutku kada je došlo do otimanja okrivljenog i oštećenog oko oružja, a u kojoj situaciji je sud morao da postupi u smislu načela „u sumnji u korist okrivljenog“, te dakle ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Kako iz iznetih navoda jasno proizilazi da se nižestepena presuda suštinski pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavlja razlog zbog koje je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, a zbog povrede zakona, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje se i na povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, u vezi sa članom 54. KZ, isticanjem da je u konkretnom slučaju „odluka suda o kazni za krivično delo ubistva pogrešna“, obzirom da sud prilikom odmeravanja kazne nije cenio sve okolnosti (olakšavajuće i otežavajuće) u smislu člana 54. KZ, i pored toga što na strani okrivljenog postoji niz olakšavajućih okolnosti (stepen krivice okrivljenog, pobude zbog kojih je došlo do izvršenja dela, stav samog okrivljenog prema delu i žrtvi, kao i druge okolnosti vezane za ličnost okrivljenog).

Po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva suštinski se osporavaju činjenice i okolnosti koje bi u konkretnom slučaju eventualno bile od uticaja na odluku o visini krivične sankcije, te se dakle, ukazuje na razloge zbog kojih shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i braniocima okrivljenih, a zbog povrede zakona.

Imajući u vidu da je u podnetom zahtevu samo formalno označena povreda zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, te da se suštinski ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog D.M. odbacio kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                       Nevenka Važić, s.r.