Istom presudom okrivljeni je obavezan da snosi troškove krivičnog postupka i troškove paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, u korist budžetskih sredstava suda, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, a o visini ostalih troškova sud će odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1 33/26 od 24.02.2026. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca, advokata Ilije Matejića i presuda Osnovnog suda u Pančevu K 1017/23 od 27.11.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ilija Matejić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koju u obrazloženju zahteva konkretizuje navođenjem povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ali i ukazivanjem na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine u celini ili delimično pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili suđenje nižestepenom sudu ili da iste, u celini ili delimično preinači.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Ilija Matejić, u podnetom zahtevu, odredbu opšteg karaktera (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretizuje navodima kojima ukazuje da je pravnosnažnom presudom okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, pozivajući se na datum izvršenja krivičnog dela naveden u izreci presude i u optužnom aktu i rokove iz odredbe člana 103. tačka 4) i 104. tačka 6) Krivičnog zakonika, koji navodi po oceni Vrhovnog suda predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. U prilog navedenom, branilac se poziva na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 494/14 od 28.05.2014. godine.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano branilac iznetim navodima zahteva ukazuje da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, imajući u vidu da iz izreke presude proizilazi da je okrivljeni za inkriminisane radnje preduzete dana 07.09.2022. godine, oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika. Kako je za navedeno krivično delo propisana kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna, to shodno odredbama članova 103. tačka 4) i 104. tačka 6) Krivičnog zakonika, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, nastupa protekom 10 godina od dana izvršenja krivičnog dela, pa je očigledno da do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, nije došlo, obzirom da ista nastupa tek 07.09.2032. godine, a imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela.

Sledstveno svemu iznetom, pobijane presude nisu obuhvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Ilije Matejića ukazuje.

U vezi sa tim, Vrhovni sud nalazi, da navodi kojima branilac, pozivajući se na momenat od kada se predmetno oružje nalazi u državini okrivljenog, kao i na nesklad između optužnog akta i izreke presude, u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, ukazuje da je datum izvršenja krivičnog dela pogrešno utvrđen, te da je rok zastarelosti krivičnog gonjenja, počeo da teče ranije, po svojoj prirodi predstavljanju osporavanje činjeničnih utvrđenja suda odnosno povredu odredbe člana 440. ZKP, koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega izneti navodi kao takvi nisu posebno razmatrani.

Pored ovoga, a imajući u vidu sve napred navedeno, kao i sudsku praksu Vrhovnog suda, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se vezano za nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, ukazuje na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 494/2014 od 28.05.2014. godine, nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovom predmetu, budući da se, suprotno navodima branioca, u navedenom predmetu ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, o čemu se izjasnio i drugostepeni sud, nalazeći da se pravni stav iz navedene odluke Vrhovnog kasacionog suda, ne može primeniti u konkretnom krivičnom postupku.

Nadalje, branilac okrivljenog ponovo pozivajući se na nesklad između optužnog akta i izreke presude, u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, navodi da je pravnosnažnom presudom prekoračena optužba, jer je u optužnom aktu kao vreme izvršenja krivičnog dela označen datum 01.01.2019. godine, dok je u izreci presude navedeno da je krivično delo izvršeno dana 07.09.2022. godine, usled čega smatra da je sud, bez izmene optužnog akta od strane javnog tužioca, izmenio činjenični opis krivičnog dela i time povredio identitet optužnog akta.

Izneti navodi branioca okrivljenog, koji po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjeni su kao neosnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na isto krivično delo – nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog, bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu OJT u Pančevu KT 683/23 od 28.11.2023. godine.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog koje su opisane u optužnom aktu dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivičnopravne sankcije, a što se u konkretnom slučaju nije dogodilo, jer izostavljanjem iz činjeničnog opisa krivičnog dela opisanog u izreci, navoda „u periodu od 01.01.2019. godine do“ i označavanjem datuma „07.09.2022. godine“, kao vremena izvršenja krivičnog dela, imajući u vidu da je tog dana prilikom pretresa predmetno oružje pronađeno i oduzeto od okrivljenog, okrivljenom nije povećana kriminalna aktivnost niti kriminalna volja, pa samim tim nije ni otežan položaj u pogledu pravne ocene dela niti krivične sankcije, već je sud navedenim izmenama, suprotno navodima branioca, činjenično stanje prilagodio i uskladio sa utvrđenim činjenicama, pri čemu su bitna obeležja krivičnog dela, kao i objektivni i subjektivni identitet optužbe i presude, ostali nepromenjeni, o čemu se jasno izjasnio i drugostepeni sud.

S obzirom na to da sud nije uneo nove činjenice, niti je proširio optužbu, već je ostao u okvirima istog događaja i istog činjeničnog osnova, to se po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, ističe da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored ovoga, neosnovani su i navodi branioca, koji predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kojima branilac ističe da radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret, po svojoj prirodi predstavljaju prekršaj shodno Zakonu o oružju i municiji, zbog čega je prema okrivljenom trebao biti primenjen blaži zakon u smislu člana 5. Krivičnog zakonika i protiv njega je morao biti pokrenut prekršajni postupak.

Naime, po oceni Vrhovnog suda, eventualna inkriminacija istih radnji kao prekršaja prema Zakonu o oružju i municiji, na koju se poziva branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne isključuje krivičnu odgovornost za krivično delo. Postojanje prekršaja kao protivpravnog dela koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija, ne isključuje postojanje krivičnog dela, pa ukoliko se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela, koje mu je stavljeno na teret, okolnost da određeno postupanje može imati i obeležja prekršaja, ne znači da se u svakom slučaju radi isključivo o prekršaju, niti automatski isključuje postojanje krivičnog dela, ukoliko su u radnjama okrivljenog ostvarena sva njegova bitna obeležja.

Pitanje činjeničnog identiteta prekršaja i krivičnog dela može biti samo od značaja za ocenu da li je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari, a ne i za ocenu uslova za primenu povoljnijeg zakona, u smislu odredbe člana 5. Krivičnog zakonika.

Pri tome, iste navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kojima branilac ističe da je na okrivljenog trebalo primeniti blaži zakon i to odredbe Zakona o oružju i municiji, kojima je propisan prekršaj, a ne krivično delo iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakona, branilac je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Viši sud u Beogradu, kao drugostepeni, je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani, a o čemu je na strani 3. u četvrtom i petom pasusu i na strani 4. u prvom i drugom pasusu obrazloženja presude Kž1 33/26 od 24.02.2026. godine, izneo razloge koje u svemu prihvata Vrhovni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Naime, drugostepeni sud se bavio navodima branioca koji se odnose na primenu odredaba Zakona o oružju i municiji u slučaju nasleđivanja oružja, kao i pitanjem da li se u konkretnom slučaju radi o prekršaju ili krivičnom delu, pa je pravilno zaključio da se prekršajne odredbe na koje branilac ukazuje odnose na situacije u kojima naslednik oružja u zakonom propisanom roku ne podnese zahtev radi registracije oružja ili izdavanja oružnog lista, dok je u konkretnom slučaju utvrđeno da je okrivljeni neovlašćeno držao vatreno oružje, navedeno u izreci presude.

Kako Vrhovni sud nalazi da su u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog AA datom u izreci prvostepene presude, navedeni su svi bitni kako objektivni elementi u odnosu na radnju izvršenja, tako i subjektivni elementi, koji se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, a koji čine zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U vezi sa tim, Vrhovni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koju branilac takođe ističe kao razlog podnošenja zahteva, budući da je krivični zakon pravilno primenjen kada su radnje okrivljenog opisane u izreci presude, pravno kvalifikovane kao krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Svetlana Tomić Jokić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković