Okrivljeni M.Š. je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 14.913,07 dinara i sudski paušal u iznosu od 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1397/15 od 26.01.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M.Š., a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 271/13 od 29.09.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog M.Š., advokat S.B., zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, i u vezi sa tim navodi da je sud prilikom izricanja kazne povredio odredbu člana 59. KZ jer okrivljenog nije oslobodio od optužbe zbog izvršenog nehatnog krivičnog dela teška telesna povrede iz člana 121. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a imajući u vidu poravnanje „o oprostu duga“ sa oštećenim.

Članom 59. Krivičnog zakonika je propisano da sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna ako je na osnovu postignutog sporazuma sa oštećenim ispunio sve obaveze iz tog sporazuma.

Odredbom člana 121. stav 4. KZ je propisano da ko delo iz st.1. i 2. ovog člana učini iz nehata kazniće se zatvorom do tri godine.

Polazeći od navedenog, a kako je okrivljenom M.Š. pobijanom prvostepenom presudom zbog izvršenog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. sav 4. u vezi stava 1. KZ utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri meseca, dakle u granicama propisanim za predmetno delo, te kako je članom 59. KZ predviđena samo mogućnost, a ne i obaveza suda da u slučaju da okrivljeni ispuni sve obaveze iz sporazuma postignutih sa oštećenim, istog oslobodi od kazne, to su, po oceni ovog suda, neosnovani navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je pobijanim presudama odlukom o krivičnoj sankciji vezanoj za krivično delo teška telesna povreda povređen zakon.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim navodi da vezano za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim iz izreke pobijane prvostepene presude nije vidljiv kauzalni odnos primenjene sile – elektrošokera i oduzimanja pokretnih stvari oštećene, jer se u izreci presude ne navodi koje jačine je bio udar ovog uređaja, što predstavlja obeležje krivičnog dela razbojništvo, odnosno da li je ta sila po prirodi apsolutna ili kompulzivna ili radnja kojom se samo stvara neprijatnost kod žrtve, a po oceni branioca, imajući pritom u vidu nalaz i mišljenje veštaka da primenjena sila elektrošokerom napona od 5,47 volti, nije sila u smislu člana 112. stav 12. Krivičnog zakonika. Zbog iznetog, branilac smatra da je okrivljeni, u konkretnom slučajau, eventualno mogao da bude oglašen krivim za krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) Krivičnog zakonika. U zahtevu branilac ističe i to da su nižestepeni sudovi pogrešno utvrdili da je optuženi učinio svršeno krivično delo razbojništvo, jer je na nesumnjiv način u toku postupka utvrđeno da je nakon pada oštećene izvršeno hapšenje okrivljenog od strane građana, te je predmetno krivično delo ostalo u pokušaju.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog iako formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u suštini polemiše sa činjeničnim pitanjem da li je primenjena sila prema oštećenoj, odnosno sa utvrđenim činjeničnim stanjem u nižestepenim presudama, dajući sopstvenu ocenu kritičnog događaja koju za razliku od nižestepenih sudova pravno kvalifikuje kao krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 3) u vezi člana 30. KZ, odnosno osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                               Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                            Janko Lazarević,s.r.