- čime bi izvršila krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika,

pa okrivljenoj AA za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je oglašena krivom prvostepenom presudom, primenom odredaba članova 4, 42, 45, 54, 63, 64, 65. i 66. Krivičnog zakonika

I Z R I Č E

USLOVNU OSUDU, tako što joj utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) meseca i istovremeno određuje da se ovako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljena za vreme proveravanja u trajanju od 1 (jedne) godine, od dana pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u odnosu na ovo krivično delo i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ODBIJA kao neosnovan.

Troškovi krivičnog postupka u odnosu na krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika, padaju na teret budžetskih sredstava suda, shodno odredbi člana 265. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu K 132/21 od 05.11.2021. godine okrivljena AA oglašena je krivom zbog izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika, za koja su joj utvrđene kazne zatvora u trajanju od po 4 (četiri) meseca pa je izrečena uslovna osuda kojom joj je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i istovremeno određeno da se tako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljena za vreme proveravanja u trajanju od 1 (jedne) godine po pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo.

Istom presudom obavezana je okrivljena da zakonskom zastupniku maloletnog oštećenog BB, VV ubuduće redovno daje izdržavanje, pod pretnjom opoziva uslovne osude, shodno članu 195. stav 4. Krivičnog zakonika.

Okrivljena je obavezana da sudu na ime paušala plati iznos od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i troškove krivičnog postupka zakonskom zastupniku maloletnog oštećenog BB, VV, na ime zastupanja od strane punomoćnika, o čijoj će visini sud odlučiti posebnim rešenjem po pravnosnažnosti presude, dok je zakonski zastupnik maloletnog oštećenog BB, VV, upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 17/22 od 25.01.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Dragan Bojanić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 2. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je delimično osnovan.

Osnovano branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti, iako ne opredeljuje konkretne povrede zakona, ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP kada je okrivljena AA oglašena krivom zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika. S tim u vezi, branilac u zahtevu ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja, u smislu člana 18. Krivičnog zakonika, imajući u vidu stepen krivice okrivljene u konkretnom slučaju.

Odredbom člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika za učinioca ovog krivičnog dela zaprećena je novčana kazna ili zatvor do 3 godine.

Odredbom člana 18. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja, stavom 2. istog člana propisano je da je delo malog značaja, ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije, a stavom 3. istog člana, da se odredbe stava 1. i 2. ovog člana mogu primeniti na krivična dela za koje je propisana kazna zatvora do 3 godine ili novčana kazna.

Delo malog značaja je jedan od osnova isključenja postojanja krivičnog dela čija je primena fakultativna i sud u svakom konkretnom slučaju ocenjuje ispunjenost navedenih, kumulativno postavljenih uslova za primenu ovog instituta.

Iz izreke prvostepene presude (tačka 2.), kojom je okrivljena AA oglašena krivom zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika proizilazi da je okrivljena krivično delo učinila u uračunljivom stanju, sa direktnim umišljajem i da je bila svesna da je njeno delo zabranjeno, da je okrivljena u vreme i mestu označenom u izreci, protivpravno zadržala svoje maloletno dete BB, nad kojim je određeno samostalno vršenje roditeljskog prava od strane oca VV i time onemogućila izvršenje presude Osnovnog suda u Paraćinu 2P br. 77/16 od 15.06.2016. godine, koja je postala pravnosnažna i izvršna dana 06.08.2016. godine, kojom je u stavu dva izreke utvrđen način ostvarivanja ličnih kontakata između okrivljene i maloletnog BB.

Zaštitni objekat krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica je brak i porodica, a posledica krivičnog dela iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika je onemogućavanje maloletnog lica u ostvarivanju svog prava na održavanje ličnih odnosa sa roditeljima, koje je regulisano odlukom nadležnog organa.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iako radnje okrivljene AA opisane u izreci prvostepene presude pod tačkom 2. kojom je oglašena krivom sadrže obeležja krivičnog dela, ovaj sud ocenio je da stepen krivice okrivljene nije visok, štetne posledice ocenio kao neznatne i da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije, već da će i samo vođenje krivičnog postupka za ovo krivično delo dati rezultate shodno generalnoj i specijalnoj prevenciji. Okrivljena je oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela za koje je zaprećena novčana kazna ili zatvor do 3 godine, pa se radi o delu malog značaja, jer su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 18. Krivičnog zakonika.

Iz spisa predmeta proizilazi da je dete izrazilo psihičke i druge zdravstvene probleme pri pokušaju povratka kod oca, o čemu je obavešten Centar za socijalni rad, te je dete bilo i na medicinskom tretmanu, što je sve dovelo i do iniciranja postupka od strane okrivljene za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava.

Znači, u situaciji kada je interes deteta nalagao da majka – okrivljena, preduzme određene mere za zaštitu zdravlja deteta, ona je to učinila, pa iako je to značilo izvršenje radnje krivičnog dela, jer nije vratila dete u određenom terminu, ovo sasvim umanjuje stepen krivice okrivljene. Ovaj sud je imao u vidu i činjenicu da je u postupku pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu P2 145/21 koji je započet u vezi sa istim događajem, doneta i privremena mera kojom je dete povereno majci. Stoga se i posledica u vidu nemogućnosti izvršenja odluke parničnog suda imaju ceniti neznatnim.

Članom 3. stav 1. Zakona o ratifikaciji Konvencije UN o pravima deteta propisano je da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela.

Imajući u vidu zaštitni objekat, a pre svega interes deteta kao opšte prihvaćen osnovni princip zaštite njegovih prava prema članu 3. Zakona o ratifikaciji Konvencije UN o pravima deteta, moraju se, osim specifično određene radnje izvršenja krivičnog dela obuhvaćene zakonskom normom, imati u vidu i druge okolnosti koje ukazuju na ovaj kriterijum.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se u konkretnom slučaju, ne radi o krivičnom delu, Vrhovni kasacioni sud je usvajajući u tom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca ove okrivljene preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i okrivljenu oslobodio od optužbe da je izvršila krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika, a na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP u vezi člana 18. Krivičnog zakonika i odlučio da troškovi krivičnog postupka, u odnosu na to delo, padaju na teret budžetskih sredstava suda, a u smislu odredbe člana 265. stav 1. ZKP.

Pored ovoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA kojima se ukazuje da su pobijane presude i u odnosu na krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodeći da su se u pogledu ovog krivičnog dela stekli uslovi za oslobođenje od kazne propisani članom 58. stav 3. Krivičnog zakonika, jer je okrivljena otklonila posledicu krivičnog dela.

Osnovni oblik krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, čini onaj ko ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom odnosno poravnanjem utvrđeno.

Iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljena oglašena krivom prvostepenom presudom, proizilazi da je okrivljena u vreme i u mestu bliže opisanom u izreci, „...sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svesna da je njeno delo zabranjeno, nije davala izdržavanje za svoje maloletno dete.....koje je po zakonu dužna da izdržava, a ta dužnost je utvrđena presudom Osnovnog suda u Paraćinu 2P.2.br.77/16 od 15.06.2016. godine, koja je postala izvršna 06.08.2016. godine i to tako što je obavezana da na ime svog doprinosa u izdržavanju maloletnog deteta plaća mesečno iznos od 5.000,00 dinara, počev od 01.07.2016. godine pa nadalje dok za to postoji zakonska obaveza, do 5. u mesecu za tekući mesec, na ruke zakonskom zastupniku....ili preko poštanske uputnice....a na ime dospelih rata izdržavanja nije uplatila novčani iznos od 96.490,00 dinara, iako je bila svesna svoga dela i htela njegovo izvršenje“.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz opisa radnje izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika sadržanog u izreci prvostepene presude proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je okrivljena AA oglašena krivom – nije davala izdržavanje za lice koje je po zakonu dužna da izdržava, koja dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom, u iznosu i na način kako je to odlukom utvrđeno, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani.

Kako je radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika nedavanje izdržavanja u iznosu i na način kako je to utvrđeno izvršnom sudskom odlukom ili poravnanjem, a delo je izvršeno samim propuštanjem da se da izdržavanje, što je u konkretnoj situaciji slučaj, po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da su se, u pogledu ovog krivičnog dela, stekli uslovi za oslobođenje od kazne propisani članom 58. stav 3. Krivičnog zakonika, jer je okrivljena otklonila posledicu krivičnog dela.

Ovo iz razloga što se izdržavanjem obezbeđuju osnovne životne potrebe izdržavanog lica, što podrazumeva stalnost obezbeđivanja novčanog iznosa dosuđenog na ime izdržavanja, pa iznosi i način davanja izdržavanja predstavljaju tačno utvrđenu obavezu u izvršnoj sudskoj odluci ili poravnanju i lice koje je dužno da daje izdržavanje nema mogućnosti da proizvoljno odlučuje o tome koliko, kada i na koji način će to učiniti.

Odlučujući o krivičnopravnoj sankciji, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredaba člana 4, 42, 45, 54, 64, 65. i 66. Krivičnog zakonika okrivljenoj izrekao uslovnu osudu tako što joj je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) meseca i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljena u roku provere od 1 (jedne) godine, po pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo. Pri odmeravanju kazne, Vrhovni kasacioni sud je uzeo u obzir težinu izvršenog krivičnog dela, pri čemu je imao u vidu sve okolnosti iz člana 54. Krivičnog zakonika, kao pravilno utvrđene u redovnom postupku. Po oceni ovog suda, ovako izrečena uslovna osuda srazmerna je stepenu krivice okrivljene i nužna da izrazi društvenu osudu za krivično delo u pitanju, ali i dovoljna za ostvarenje propisane svrhe izricanja uslovne osude u smislu člana 64. stav 2. Krivičnog zakonika i istom će se postići svrha kažnjavanja, kako u pogledu specijalne, tako i u pogledu generalne prevencije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                              Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                         Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić