Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 194/25 od 07.10.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA, a prvostepena presuda je u stavu prvom izreke potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Ognjen Đurić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok iz obrazloženja proizlazi da zahtev podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kao i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači drugostepenu pobijanu presudu tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe ili usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred izmenjenim većem, kao i da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje presude do donošenja odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a u preostalom delu je nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljene, iako ne numeriše, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u konkretnom slučaju nema elemenata krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ. S tim u vezi ističe da se radi o posledičnom krivičnom delu i da kod oštećenog mora nastupiti posledica, odnosno da se oštećeni mora smatrati uvređenim, što je u konkretnom slučaju izostalo, odnosno iz opisa krivičnog dela je izostao opis „čime je uvredila privatne tužioce“, već su samo citirane izjave sa društvene mreže „Facebook“. Kako su u konkretnom slučaju izostali elementi ovog krivičnog dela, sud je trebalo privatnu tužbu da odbije.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene AA, advokat Ognjen Đurić, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud – Viši sud u Kragujevcu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude Kž1 194/25 od 07.10.2025. godine je dao jasne i dovoljne razloge za svoj stav da izreka presude sadrži zakonska obeležja krivičnog dela (strana 4, treći stav i strana 5, prvi stav, drugostepene presude), koje razloge Vrhovni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Pored toga branilac okrivljene AA, advokat Ognjen Đurić, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navodima da je prvostepenom presudom kojom je okrivljena oglašena krivom optužba prekoračena, jer u privatnoj tužbi privatnih tužilaca nije navedeno biće krivičnog dela koje se okrivljenoj stavlja na teret i za koje je nakon toga osuđena i isto opisano izrekom presude, čime je prvostepeni sud povredio zakon.

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u navedenom delu.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnosti u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe privatnih tužilaca BB i VV od 13.10.2023. godine, koja je uređena podnescima od 06.11.2023. godine, 15.04.2024. godine, kao i na glavnom pretresu dana 06.03.2025. godine, navedeno je da je okrivljena „dana ...2023. godine u ..., na društvenoj mreži „Facebook“ u grupi „..u Srbiji“ (javna grupa 1716 članova) i „... u Beogradu, ... u Srbiji, ... u Crnoj Gori, ...“ (javna grupa, 2224 učesnika), objavila uvredljiv tekst sledeće sadržine: „Ovo su prevaranti koji zloupotrebljavaju poverenje sa elementima diskriminacije prema ...! Zato želim da upozorim dobre ljude koji planiraju da dođu u ...da budu na oprezu sa ovim varalicama! Evo kako BB uvlačeći se u poverenje svojih zemljaka, ne libeći se, na ovakav podli način, nehumanim prevarama zarađuje novac“, kao i komentar tog teksta sledeće sadržine: „BB, već sam zvanično pisala o vašim prljavim prevarama sa vašim mužem, a vaš advokat će ići kao svedok, jer on preko našeg advokata iznosi vaše zahteva, iznudu od 6.000 evra !!!“ na koji način je prema tužiocima BB i VV učinila krivično delo uvreda, pri čemu je mogla da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima i pri tom bila svesna svog dela i htela njegovo izvršenje i svesna da je njeno delo zabranjeno, dakle u uračunljivom stanju sa umišljajem i sa svešću o zabranjenosti dela“.

Izreka prvostepene presude sadrži identični činjenični opis krivičnih dela i identične navode kao i privatna tužba, koja je nekoliko puta uređivana od strane privatnih tužilaca.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenu AA i na ista dva krivična dela – uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo, imajući u vidu da su u odnosu na okrivljenu sva bitna obeležja bića krivičnih dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnji izvršenja predmetnih krivičnih dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnji dela datim u dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe i podnescima kojima je uređena privatna tužba od 06.11.2023., 15.04.2024. godine, kao i na glavnom pretresu dana 06.03.2025. godine. Takođe, u privatnoj tužbi je navedeno da je okrivljena objavila tekst na društvenoj mreži, a koji tekst je citiran od reči do reči i da je isti bio uvredljiv, odnosno uvredljive sadržine. Prema tome i privatna tužba i izreka presude su istovetne i sadrže poptuni opis dela iz člana 170. KZ.

Stoga Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene, navodi da se pobijane presude zasnivaju na iskazima svedoka GG i DD, kojima je sud poklonio veru, a koje su dugogodišnje poznanice privatne tužilje, kao i da privatni tužilac nije dostavio nijedan dokaz da je sporni tekst uticao na njegovo smanjeno radno angažovanje, kojim navodima zahteva branilac osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, u smislu odredbe člana 440. ZKP.

Međutim, povreda zakona iz člana 440. ZKP, shodno odredbi člana 485. ZKP, nije predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle nije dozvoljeni razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljene preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u napred navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, međutim, kako uopšte ne ukazuje u čemu se navedena povreda sastoji, to zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva kako opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč, tako i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga je Vrhovni sud, s obzirom da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, budući da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP, kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, ocenio da podneti zahtev u ovom delu nema zakonom propisani sadržaj.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. i člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković