Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog ističe da je pobijanim presudama prekoračena optužba iz razloga što postoji nesaglasnost između privatne tužbe i izreke prvostepene presude, odnosno da je Osnovni sud u Aleksincu bez zahteva ovlašćenog tužioca izvršio izmene privatne tužbe i doneo presudu koja nije u skladu sa tom tužbom, ukazujući na povredu odredbe člana 420.ZKP. Navedeno branilac obrazlaže time da je u presudi Osnovnog suda u Aleksincu K.br.47/22 od 14.04.2022.godine došlo do izmene privatne tužbe u pogledu mesta izvršenja krivičnog dela, da su izostavljeni navodi „da je okrivljeni prvo bez ikakvog povoda i opravdanog razloga fizički napao privatnog tužioca“, zatim „da je okrivljeni pokušao da nastavi fizički napad prema privatnom tužiocu dok je isti još bio na zemlji, ali u tome ga je sprečio VV iz ..., a istovremeno je okrivljeni uputio i uvredljive reči privatnom tužiocu rekavši:“Pusti me da ubijem majmuna““. Branilac ukazuje i da je prvostepeni sud uneo nove činjenice koje nisu označene u optužnom aktu, i to subjektivni element bića krivičnog dela, odnosno deo „da je okrivljeni bio svestan da udarcem u lice može da dođe do njegovog pada i povređivanja ruke, pa je na to pristao“.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnetoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog što znači da se radnja izvršenja ovog krivičnog dela sastoji u uvredljivom ponašanju prema drugom licu. Na subjektivnom planu za postojanje krivičnog dela uvrede, neophodno je postojanje umišljaja na strani okrivljenog.

Krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ , postoji ako neko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši.

Prema sadržini privatne tužbe privatnog tužioca BB od 05.11.2019.godine, okrivljenom AA je stavljeno na teret da je kritičnom prilikom „...dana 29.07.2019.godine, oko 16 sati, u selu ... na seoskom putu-ulici, pred više lica, ispred porodične kuće oca okrivljenog AA, dok se tužilac obraćao vozaču kamiona koji je stajao na putu, okrivljeni je u stanju uračunljivosti, svestan svih obeležja svog dela, njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje, prvo bez ikakvog povoda i opravdanog razloga, fizički napao privatnog tužioca, udario rukom privatnog tužioca u predelu lica, od čega je ovaj pao na zemlju, a onda je pokušao da nastavi fizički napad prema privatnom tužiocu dok je isti još bio na zemlji, ali ga je u tome sprečio VV iz ... a istovremeno je okrivljeni uputio i uvredljive reči privatnom tužiocu rekavši:“pusti me da ubijem majmuna“, te je na opisani način okrivljeni izvršio krivično delo uvreda iz člana 170.stav 1.KZ.

Prema sadržini privatne tužbe privatnog tužioca BB od 03.06.2020.godine, okrivljeni AA je kritičnom prilikom „.... u selu ..., oko 16 sati na seoskom putu- ulici, pred više lica, ispred porodične kuće oca okrivljenog AA, dok se tužilac obraćao vozaču kamiona koji je stajao na putu, okrivljeni je u stanju uračunljivosti, svestan svih obeležja svog dela, njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje, prvo bez ikakvog povoda i opravdanog razloga, fizički napao privatnog tužioca, udario rukom privatnog tužioca u predelu lica, od čega je ovaj pao i prilikom pada na kolovoz zadobio i telesne povrede: prelom radijusa-žbice levog ručnog zgloba na tipičnom mestu“, čime je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122.stav 1.KZ. Podneskom od 23.03.2021. godine privatni tužilac BB je precizirao tužbeni zahtev tako što umesto reči „prelom radijusa-žbice levog ručnog zgloba na tipičnom mestu“, sada su navedene reči „nagnječina levog ručnog zgloba“.

Sa druge strane, prema sadržini izreke pravnosnažne presude Osnovnog suda u Aleksincu K.br.47/22 od 14.04.2022.godine, „dana 29.07.2019.godine, u selu ..., opština ..., oko 16 časova, ispred kapije porodične kuće okrivljenog AA u ..., nakon rasprave sa privatnim tužiocem BB oko zaustavljenog kamiona, zbog čega privatni tužilac nije mogao da prođe traktorom, okrivljeni AA je fizički napao privatnog tužioca na taj način što ga je rukom udario u predelu lica, od kog udarca je pao na zemlju, odnosno kolovoz i prilikom pada na kolovoz zadobio laku telesnu povredu „nagnječina levog ručnog zgloba“, a bio je svestan da udarcem u lice privatnog tužioca može da dođe do njegovog pada i povređivanja ruke, pa je na to pristao, a nakon toga pošto je privatni tužilac pao, okrivljeni je uvredio privatnog tužioca rečima: „Pusti me da ubijem majmuna“, a bio je svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje “, čime je učinio krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iz odredbe člana 420.ZKP proizilazi da zakon ne zahteva identitet u pogledu pravne ocene dela, ali da zahteva da između optužbe i presude postoji identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, tako da eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, činjeničnim opisom radnji izvršenja u izreci pravnosnažne presude sud nije prekoračio optužbu, s obzirom da u činjeničnom opisu postoji identitet lica koje je optuženo i to okrivljenog AA(subjektivni identitet) i dela koja su predmet optužbe i to krivičnih dela laka telesna povreda iz člana 121.stav 1.KZ i uvreda iz člana 170. stav 1. KZ (objektivni identitet) a činjenični opis navedenih krivičnih dela u izreci prvostepene presude u bitnom se ne razlikuje od onog navedenog u privatnim tužbama.

Izostavljanje određenih radnji, odnosno izostanak dela koji se odnosi na eventualni nastavak napada ne predstavlja prekoračenje optužbe, jer u činjeničnom opisu nisu dodate nove radnje okrivljenog, niti je povećana kriminalna količina krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen. Što se tiče mesta izvršenja krivičnog dela, isto ne predstavlja bitan element krivičnih dela laka telesna povreda iz člana 122. KZ i uvreda iz člana 170.stav 1. KZ, već samo rezultat utvrđivanja činjeničnog stanja, dok je činjenični opis koji se odnosi na ponašanje privatnog tužioca BB već opisan u presudi Osnovnog suda u Aleksincu K.br.353/19 od 02.06.2021.godine, kojom je oglašen krivim.

Stoje navodi branioca da je sud u izreci presude izmenio subjektivni element krivice, u smislu člana 22. Krivičnog zakonika, koji je naveden u privatnoj tužbi privatnog tužioca – tako što umesto navoda iz privatne tužbe „okrivljeni je u stanju uračunljivosti, svestan svih obeležja svog dela, njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje,“ u izreci presude naveo „bio je svestan da udarcem u lice privatnog tužioca može da dođe do njegovog pada i povređivanja ruke, pa je na to pristao i da je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje“.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se radi samo o preciziranju subjektivnog elementa krivičnog dela, koje je ostalo u okviru zakonske definicije umišljaja iz člana 25. KZ. Zbog toga, identitet između optužbe i presude nije povređen ni u pogledu subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu, pri čemu je činjenični opis dela u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnih dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika. Prvostepeni sud je pri tome subjektivni elemenat dela u odnosu na član 122 stav 1 KZ opredelio kao eventualni umišljaj, dok je privatnom tužbom u odnosu na oba krivična dela bio naveden direktni umišljaj, čime je izreka presude, u odnosu na opis krivičnog dela, povoljnija za okrivljenog. Iz navedenog sledi da sud nije povredio odredbu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na šta se, u ovom delu, neosnovano ukazuje zahtevom branioca.

Branilac je ukazao i u odnosu na krivično delo iz člana 170 stav 1 KZ na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odnosno da delo za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, nije krivično delo, iz razloga što ne sadrži subjektivne elemente krivičnog dela, kao i da u privatnoj tužbi nije navedeno da je okrivljeni delo izvršio u nameri omalovažavanja i da je hteo da uvredi privatnog tužioca.

Kako je u konkretnom slučaju u izreci pobijane presude navedeno da je okrivljeni AA na opisani način, uvredio privatnog tužioca rečima: “Pusti me da ubijem majmuna“ i da je privatnog tužioca udario u predelu lica od kog udarca je pao na zemlju, odnosno kolovoz i prilikom pada na kolovoz zadobio laku telesnu povredu „nagnječina levog ručnog zgloba“, ispunjeni su svi bitni elementi krivičnih dela iz člana 170. stav 1. KZ i 122. stav 1. KZ, za koja dela je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, pa se zbog svega navedenog, suprotni navodi branioca okrivljenog, izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti a vezano za povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ocenjuju neosnovanim. Prema zakonskom opisu krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim , omalovažavanje kao elemenat krivičnog dela nije eksplicitno navedeno, pa izostavljanje te karakteristike iz opisa radnje izvršenja ne znači nedostatak bitnog elementa krivičnog dela.

Branilac okrivljenog još navodi da sud nije dao razloge zbog kojih nije primenio odredbe člana 170. stav 3. KZ, koja se odnosi na mogućnost oslobođenja od kazne, iako su bili ispunjeni uslovi za primenu navedene odredbe, s obzirom da je utvrdio da je oštećeni BB uputio okrivljenom AA reči uvredljive sadržine“Je.em ti majku kopiljačku, ti ćeš meni da preprečiš put“ i učinio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1.KZ, za koje je osuđen presudom Osnovnog suda u Aleksincu K.br.353/19 od 02.06.2021.godine, koja je potvrđena rešenjem Višeg suda u Nišu Kž1 br.431/21 od 28.02.2022.godine. Na ovaj način, branilac je suštinski ukazao na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pitanje primene odredbe člana 170. stav 3. KZ je pitanje koje bi proizilazilo iz činjeničnog stanja i primena navedene odredbe, ukoliko su ispunjeni uslovi iz navedenog člana, predviđena je samo kao mogućnost, koju sud ceni u svakom konkretnom slučaju, a ne kao obaveza suda da navedenu odredbu mora primeniti, zbog čega su neosnovani navodi zahteva u pogledu odredbe člana 439. tačka 3. ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu zakona iz člana 438. stav 1.tačka 7) i 439. tačka 2) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva ne sadrže objašnjenje u čemu se istaknute povrede konkretno sastoje. Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koju se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1.ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić