Istom presudom obavezan je okrivljeni AA da sudu na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 7.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 428/22 od 23.12.2024. godine delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog AA i njegovog branioca, advokata Đorđine Mitić preinačena je prvostepena presuda, u delu odluke o kazni, pa je Viši sud u Nišu, zadržavajući kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci i novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, na koju je, zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 2. u vezi stava 4. Krivičnog zakonika, osuđen presudom Osnovnog suda u Nišu K 1074/21 od 09.09.2022. godine i utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci iz opozvane uslovne osude izrečene presudom Osnovnog suda u Nišu K 65/16 od 23.10.2020. godine, primenom odredbe člana 60. stav 1. i stav 2. tačka 2) Krivičnog zakonika okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci, koju će izdržati po pravnosnažnosti presude, u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, koje prostorije ne sme napuštati, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, s tim što je određeno da će sud, ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova, samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora i na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 3 (tri) meseca po pravnosnažnosti presude, s tim što je određeno da će, ako okrivljeni navedenu novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku, ista biti zamenjena kaznom zatvora, računajući za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne, jedan dan kazne zatvora, dok su u preostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti sa dopunama blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Đorđina Mitić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3), 4), 9) i 11) ZKP i 438. stav 2. tačka 1) i 2) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti sa dopunama podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti sa dopunama od 28.03.2025. godine i 03.04.2025. godine branioca okrivljenog AA, je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu i dopuni zahteva od 28.03.2025. godine ističe da je pobijanu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Nišu K 1074/21 od 09.09.2022. godine donela sudija Valentina Miladinović Pešić, za koju tvrdi da je u rodbinskom odnosu sa Jelenom Papović Miladinović, zamenikom javnog tužioca, koja je podnela optužni akt u predmetnom postupku i njenim suprugom, Dragoljubom Miladinovićem, takođe zamenikom javnog tužioca, koji je podneo optužni predlog u postupku u kome je doneta presuda Osnovnog suda u Nišu K 65/16 od 23.10.2020. godine, koja je pobijanom presudom opozvana i kazna iz te presude je ušla u sastav jedinstvene kazne na koju je okrivljeni osuđen tom presudom. Odbrana smatra da je takvo rodbinsko povezivanje sudije i tužilaca nezakonito, jer su lica koja su u međusobnim rodbinskim odnosima istovremeno zastupala i optužni akt i odlučivala o njemu. Takođe smatra da je okolnost da su dva tužioca, koji su u braku, postupala u povezanim krivičnim posupcima, čiji su efekti objedinjeni u jednoj presudi, u suprotnosti sa zakonom.

Pored ovoga, branilac ukazuje da je sudija Valentina Miladinović Pešić, kao član veća, ranije postupala u postupku Kv 1145/23, u kojem se odlučivalo o predlogu za ponavljanje postupka po presudi K 65/16, a zatim je donela pobijanu prvostepenu presudu K 1074/21 od 09.09.2022. godine, kojom je upravo ta presuda opozvana, zbog čega je, prema stavu branioca, morala biti izuzeta od sudijske dužnosti, u predmetnom postupku. U dopuni zahteva od 28.03.2025. godine, se navodi da je i sudija Aleksandra Mojašević Krstić, koja je kao član veća učestvovala u donošenju pobijane drugostepene presude Višeg suda u Nišu Kž1 428/22 od 23.12.2024. godine, morala biti izuzeta od sudijske dužnosti u ovom postupku jer je prethodno učestvovala u žalbenom postupku prilikom odlučivanja o žalbi okrivljenog, izjavljenoj protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za ponavljanje postupka okončanog presudom Osnovnog suda u Nišu K 65/16 od 23.10.2020. godine.

Nadalje, podnetim zahtevom se ističe da je i sudija Milica Grujić prethodno odlučivala u žalbenom postupku Kž1 381/20, po žalbi na presudu Osnovnog suda u Nišu K 65/16, a zatim učestvovala u donošenju pobijane drugostepene presude Višeg suda u Nišu Kž1 428/22 od 23.12.2024. godine,

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija- porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija-porotnik mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog nekog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima postupka ili sa predmetom.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na koju se branilac okrivljenog poziva u podnetom zahtevu, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju, odnosno na glavnom pretresu u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, po oceni Vrhovnog suda, navodi o tome da su javni tužioci Jelena Papović Miladinović i Dragoljub Miladinović, supružnici i da su, kako to ističe branilac, postupali u „međusobno povezanim predmetima“, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, koja se odnosi isključivo na postupanje sudije ili sudije porotnika i to u slučaju kada je presudu doneo sudija koji je morao biti izuzet.

U konkretnom slučaju, nijedno od navedenih lica nije postupalo kao sudija, već kao javni tužioci, u odvojenim postupcima, koji su kasnije usled opoziva uslovne osude formalno „povezani“ kroz institut jedinstvene kazne, koja okolnost ne čini njihovo postupanje nezakonitim niti stvara osnov za primenu odredbe člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Pored ovoga, Vrhovni sud nalazi da okolnost što je sudija Valentina Miladinović Pešić ranije odlučivala o zahtevu za ponavljanje postupka okončanog presudom K 65/16, a sudija Aleksandra Mojašević Krstić o žalbi izjavljenoj protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za ponavljanje postupka okončanog navedenom presudom, ne predstavlja zakonom predviđene razloge za obavezno izuzeće sudije od vršenja sudijske dužnosti predviđen odredbom člana 37. stav 1. ZKP. Naime, odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka je procesna radnja ograničena na ocenu formalnih i zakonskih pretpostavki za obnovu postupka i kao takva ne podrazumeva odlučivanje o krivici, visini kazne, niti donošenje meritornog stava o osnovanosti optužbe, pri čemu se u ovom slučaju zahtev za ponavljanje krivičnog postupka odnosi na raniji pravnosnažno okončan postupak, a prethodno postupanje sudija u vezi sa već okončanim predmetom, ne može se tumačiti kao procesna smetnja za odlučivanje u novom postupku, zbog čega ne može biti reči o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Takođe, ni okolnost što je sudija Milica Grujić prethodno odlučivala po žalbi u drugom predmetu, koji je naknadno, kako je to već ranije navedeno, formalno „povezan“ kroz institut jedinstvene kazne u ovom krivičnom postupku, ne predstavlja procesni osnov da se njeno učešće u ovom predmetu kvalifikuje kao nezakonito, u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Shodno svemu iznetom, navodi branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, od strane Vrhovnog suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Nadalje, po oceni Vrhovnog suda, isticanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog navodnog zasnivanja pravnosnažne presude na nezakonitom dokazu - naredbi o pretresanju stana i drugih prostorija OJT u Nišu Kpp Pov 456/21 od 23.06.2021. godine, nije osnovano.

Predmetna naredba - Kpp Pov 456/21 od 23.06.2021. godine, na koju ukazuje branilac, nije izvedena kao dokaz na glavnom pretresu, niti je predložena od strane nadležnog javnog tužioca i predočena sudu u dokaznom postupku, zbog čega nije deo dokaznog korpusa na osnovu koga je doneta osuđujuća presuda.

Naime, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista presuda.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ne može biti reči o zasnivanju pobijane presude na spornoj naredbi, budući da nije izvedena kao dokaz u postupku, te samim tim nije ni cenjena u okviru odlučujućih činjenica. U prilog tome govori i stanje u spisima, iz kojeg proizilazi da su relevantni dokazi na osnovu kojih je doneta pobijana presuda, isključivo bili - saslušanje okrivljenog, uvid u video snimak sa nadzorne kamere u kancelariji broj 26 Osnovnog suda u Nišu za dan 07.06.2021. godine, uvid u spis predmeta K 699/17 i službenu belešku postupajućeg sudije Ane Vukojčić u tom predmetu od 15.06.2021. godine, kao i uvid u izvod iz KE za okrivljenog, koji dokazi su izvedeni u dokaznom postupku, u skladu sa zakonom.

Dakle, kako naredba o pretresanju stana i drugih prostorija OJT u Nišu Kpp Pov 456/21 od 23.06.2021. godine nije ni formalno izvedena kao dokaz, niti je bila oslonac sudu pri odlučivanju, to su navodi branioca kojima se ukazuje da je zasnivanjem osuđujuće presude na istoj, sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, sa dopunama u ostalom delu je nedizvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Dakle, ostalim navodima podnetog zahteva i njegove dopune od 28.03.2025. godine, branilac iznosi stav da je uslovna osuda iz presude Osnovnog suda u Nišu K 65/16 od 23.10.2020. godine, nezakonito opozvana donošenjem pobijane presude istog suda K 1074/21 od 09.09.2022. godine i da primena odredaba o opozivu osude i odmeravanju kazne u konkretnom slučaju predstavlja izraz zlonamerne i nepravične prakse nižestepenih sudova. Iako se ovim navodima branilac poziva na dozvoljen razlog za podnošenje vanrednog pravnog leka – iz člana 439. tačka 3) ZKP, po oceni Vrhovnog suda, istima se ne ističu pravna pitanja relevantna za donošenje odluke o krivičnoj sankciji, već su formulisani kao vrednosne ocene i neslaganje sa načinom na koji su nižestepeni sudovi ocenili činjenice i primenili ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije i kao takvi predstavljaju povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Povredu iste odredbe predstavljaju i navodi kojima branilac ističe da prilikom opozivanja uslovne osude, sud nije u dovoljnoj meri uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, naročito lične, porodične i profesionalne prilike, te da bi eventualnim brisanjem iz imenika advokata, bio lišen sredstava za život i ugrožen njegov poslovni ugled.

U vezi sa ovim, branilac takođe navodi da je u konkretnom slučaju sud pogrešno primenio odredbu člana 54. stav 2. ZKP, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP.

U zahtevu i njegovoj dopuni od 28.03.2025. godine, branilac okrivljenog ističe više navoda kojima ukazuje na prethodno formiran stav sudija Milice Grujić, Aleksandre Mojašević Krstić i Valentine Miladinović Pešić, koji potiče iz ranijih predmeta koji nisu neposredno povezani sa predmetnim postupkom, osim u pogledu izricanja jedinstvene kazne, kao i na činjenicu da je sudija Tomislav Trajković ranije postupao u postupcima vezanim za izvršenje kazne prema okrivljenom, što može uticati na njegovu nepristrasnost. Međutim, kako se ovi navodi odnose na iznošenje subjektivnih okolnosti koji bi eventualno mogle izazvati sumnju u nepristrasnost imenovanih sudija, to isti predstavljaju povredu odredbe člana 37. stav 2. ZKP, koja je jedino mogla biti razmatrana kroz pravovremeno podnet zahtev za izuzeće, a ne kroz vanredni pravni lek, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP.

Nadalje, branilac u zahtevu iznosi tvrdnju da je donošenjem drugostepene presude došlo do bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, jer je sudija Tomislav Trajković, u svojstvu predsednika Višeg suda u Nišu, na osnovu godišnjeg rasporeda poslova, doneo rešenje, kojim je predmet raspoređen u rad veću, u kojem je on postupao kao predsednik veća i doneo drugostepenu presudu.

Takođe, navodi branioca iz dopune zahteva od 28.03.2025. godine, kojima ističe da je u optužnom predlogu izostavljena oznaka zakona koji se primenjuje, dok je u presudi taj zakon naveden, ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju je branilac samo formalno naveo kao razlog podnošenja zahteva, već eventualno nedostatak u sadržaju presude odnosno povredu odredbe član 424. ZKP.

Branilac u zahtevu i dopuni zahteva od 28.03.2025. godine ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim osporava razloge pravnosnažnih presuda, a posebno način na koji je drugostepeni sud obrazložio svoju presudu, kao i način razmatranja i ocene žalbenih navoda, što predstavlja povredu odredbe člana 460. ZKP.

Istim podnescima, branilac ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodeći da je izreka presude nerazumljiva, dok navodi kojima ukazuje da je prvostepeni sud povredio pravo okrivljenog na odbranu time što nije uvažio pojedine dokazne predloge odbrane (veštačenje spisa i saslušanje sudije Ane Vukojičić), predstavljaju povredu odredbe člana 395. ZKP.

Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti i dopune zahteva od 28.03.2025. godine u preostalom delu, kao i navodi dopune od 03.04.2025. godine u celini, odnose se na osporavanje činjeničnih utvrđenja suda i predstavljaju povredu odredbe člana 440. ZKP, obzirom da se istima dovodi u pitanje dokazna vrednost službene beleške koju je sačinila sudija Ana Vukojičić i osporava način na koji su sudovi cenili izvedene dokaze, uz tvrdnju da su postupili suprotno članu 419. stav 2. ZKP, te iznosi sopstveno viđenje činjeničnog stanja i lična interpretacija događaja, uz preispitivanje zaključaka suda u pogledu motiva, namere i umišljaja i isticanje da je došlo do povrede načela in dubio pro reo iz člana 16. stav 5. ZKP, iznošenjem pri tome i hipotetičkog stava branioca da je do nestanka određenih delova spisa mogli doći usled propusta u radu suda.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i na rodbinsku povezanost sudije Valentine Miladinović Pešić i tužilaca Jelene Papović Miladinović i Dragoljuba Miladinovića, ali kako tu tvrdnju ne potkrepljuje niti to proizilazi iz spisa predmeta niti je tokom krivičnog postupka utvrđivano iznetim navodima zahteva ukazuje se na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP).

Međutim, kako prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) i 11) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, kao i povrede članova 16. stav 5., 37. stav 2., 54. stav 2., 395., 419. stav 2., 424., 440., 441. stav 1. i 460. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to Vrhovni sud, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti sa dopunama, u ovom delu ocenjuje nedozvoljenim.

Pored ovoga, branilac u zahtevu navodi da su donošenjem pobijanih presuda povređene ustavne garancije propisane članom 32. stav 2. Ustava RS. Međutim, kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede ili uskraćivanja ljudskih prava i sloboda (član 485. stav 1. tačka 3) ZKP), prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskih prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, koja su zajamčena Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, pa kako branilac okrivljenog uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku Ustavnog suda koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, to po oceni Vrhovnog suda, podneti zahtev u ovom delu, nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti sa dopunama, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, isti u odnosu na ove povrede zakona, odbio kao neosnovan, dok je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u odnosu na deo zahteva koji je ocenjen nedozvoljenim, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 484. ZKP u odnosu na deo zahteva koji nema propisan sadržaj, isti odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                         Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković