Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, branilac okrivljenog, advokat Olivera Jovanić, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti „na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i tačka 3) stav 2. i stav 4. ZKP u vezi bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7), tačka 11), stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP, zbog povrede krivičnog zakona, zbog povrede člana 21, člana 32, člana 33. i člana 199. Ustava Republike Srbije, zbog povrede člana 6, člana 13. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev, te da „ukine pobijanu presudu ili odbaci optužni akt i obustavi postupak ili preinači presudu i okrivljenog oslobodi“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Olivere Jovanić Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete u nezakonitom postupku, s`obzirom na to da je sud, protivno članu 10. Krivičnog zakonika, predmetni krivični postupak za krivično delo koje, po stavu odbrane ima elemente inostranosti, vodio bez odobrenja Republičkog javnog tužioca.

Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenjuje kao neosnovane.

Naime, odredbom člana 6. stav 1. Krivičnog zakonika koja se odnosi na važenje krivičnog zakonodavstva na teritoriji Srbije je propisano da krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za svakog ko na njegovoj teritoriji učini krivično delo, a odredbom člana 8. stav 1. Krivičnog zakonika koja se odnosi na važenje krivičnog zakonodavstva Srbije za državljanina Srbije koji učini krivično delo u inostranstvu je propisano da krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. Krivičnog zakonika, ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA državljanin Republike Srbije i da nema državljanstvo niti Republike Mađarske niti druge države; da je predmetno krivično delo izvršio u Subotici i u Segedinu; da je nakon izvršenja krivičnog dela zatečen u Republici Srbiji te da je vezano za ovaj krivični postupak bio u pritvoru od 20.04.2017. do 30.05.2017. godine; da su posledice predmetnog krivičnog dela nastupile u Republici Srbiji; da su sva oštećena lica državljani Republike Srbije te da je predmetno krivično delo prevara kažnjivo i po Krivičnom zakoniku Republike Mađarske u smislu člana 318. zbog čega odobrenje Republičkog javnog tužioca nije bilo uslov za krivični progon i vođenje krivičnog postupka pred sudom Republike Srbije.

Iz navedenih razloga suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog kojima se suštinski, bez numeričkog označavanja, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP su ocenjeni kao neosnovani.

Zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da sud u dokaznom postupku nije mogao da koristi službenu belešku Glavne policijske kapetanije Županije Čongrad, Segedin, RM, od 03.09.2008. godine jer ista „nije dokaz, niti javna isprava“, te jer nije pribavljena na zakoniti način.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane, a kako je ova povreda krivičnog zakona isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge žalbenog suda, date na strani 2 i 3 drugostepene presude, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branilac okrivljenog Olivera Jovanić se u zahtevu formalno poziva i na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, ali kako iste, suprotno odredbi člana 484. ZKP, ne opredeljuje, odnosno ne konkretizuje, a Vrhovni kasacioni sud je, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, dakle sud odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, te je isti, u ovom delu odbačen, jer nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog, Olivera Jovanić, ukazuje i na povrede člana 21, člana 32, člana 33, člana 34. i člana 199. Ustava Republike Srbije, te člana 6, člana 13. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Imajući u vidu da je odredbom člana 484. ZKP, koja propisuje obavezan sadržaj zahteva propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje „član 485. stav 1.“, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, pri čemu branilac okrivljenog nije naveo razlog za podnošenje zahteva niti je uz zahtev dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog u postupku, koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog nema propisan sadržaj, u odnosu na napred navedene povrede Zakona.

Podnetim zahtevom se osporavaju: nalaz i mišljenje veštaka grafologa uz iznošenje sopstvenog viđenja vezano za predmet veštačenja; utvrđenja suda vezano za zaposlenje okrivljenog i svojstva u privrednim društvima u inostranstvu; utvrđenja suda vezano za vrednost evra i dr, čime se suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno odredbu člana 440. ZKP.

Takođe, podnetim zahtevom se ukazuje i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) i tačka 11) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP, te člana 441. stav 1. ZKP, koje, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP ne predstavljaju zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, te je zahtev u navedenom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                  Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                                            Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić