Oštećeni BB, VV, GG i DD su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Stavom II iste presude, na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP, okrivljeni ĐĐ, Srđan Marković i AA oslobođeni su od optužbe da su izvršili produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 61. i člana 33. KZ, a okrivljeni Srđan Marković i da je izvršio dva krivična dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ. Stavom III izreke presude, na osnovu člana 422. stav 1. tačka 3) ZKP, prema okrivljenom Srđanu Markoviću odbijena je optužba da je izvršio produženo krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. u vezi člana 61. KZ i istovremeno određeno da troškovi krivičnog postupka u ovom delu presude, kada je u pitanju okrivljeni ĐĐ, padaju na teret budžetskih sredstava suda, te da će o njihovoj visini sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.505/2018 od 15.01.2019. godine, delimičnim usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Vranju i žalbi branilaca okrivljenih Srđana Markovića i AA, presuda Osnovnog suda u Vranju K br. 26/17 od 14.07.2017. godine u stavu I i II izreke presude preinačena je tako što su okrivljeni oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog produženog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. i 33. KZ, za koje delo je okrivljeni Srđan Marković osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, a okrivljeni AA na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, u koje kazne im je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 08.08.2001. godine do 02.11.2001. godine.

Stavom II iste presude, okrivljeni Srđan Marković i ĐĐ su na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođeni od optužbe, i to okrivljeni ĐĐ da je izvršio produženo krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. i 33. KZ, a okrivljeni Srđan Marković da je izvršio dva krivična dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ. Istovremeno je određeno da se u ostalom delu žalba Osnovnog javnog tužioca u Vranju kao i žalbe branilaca okrivljenih odbijaju kao neosnovane, te da se u nepreinačenom delu, u stavu III izreke presude, prvostepena presuda potvrđuje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog Srđana Markovića – advokat Slobodan Nešić, samo u delu izreke pod I obe pobijane presude, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, 438. stav 1. tačka 9) ZKP i 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da se zahtevom ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude u označenim delovima tako što će okrivljenog Srđana Markovića osloboditi od optužbe ili prema njemu odbiti optužbu, ili da ukine u ovom delu pobijane presude i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje, uz istovremeni zahtev da se odloži izvršenje kazne zatvora prema okrivljenom do donošenja odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti;

-branilac okrivljenog AA – advokat Dragan Nikolić, zbog „bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku i zbog povrede Krivičnog zakonika“, ne navodeći konkretno o kojim povredama zakona se radi, a u obrazloženju je navedeno da ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća prilikom donošenja odluke po zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, zahteve za zaštitu zakonitosti i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića je neosnovan, dok zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB nema zakonom propisan sadržaj.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića navodi se da izreka prvostepene presude u stavu I tačka 1. do 8, te drugostepena presuda u odnosu na sva krivična dela od tačka 1. do tačka 8, ne sadrže bitan element krivičnog dela zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, a koji se odnosi na postojanje umišljaja na strani okrivljenog, obzirom da je u izreci navedeno da je okrivljeni Srđan Marković bio svestan zabranjenosti svog dela, dok je potpuno izostao voljni element. Kako se predmetno krivično delo može izvršiti samo sa direktnim umišljajem, to je prema stavu branioca sud oglašavajući okrivljenog krivim učinio povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenog, jer delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo. Nadalje, u zahtevu se navodi da je pogrešan zaključak drugostepenog suda – da izreka osuđujuće presude ne mora da sadrži zakonsku formulaciju krivice ukoliko ona proizilazi iz činjeničnog opisa radnje konkretnog krivičnog dela, te da nije neophodno navesti sa kojim oblikom vinosti je učinilac postupao ukoliko je reč o krivičnom delu kod koga je namera posebno subjektivno obeležje dela jer je u tom slučaju uvek reč o direktnom umišljaju.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Istu povredu zakona branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je ocenio ove žalbene navode neosnovanim i u poslednjem stavu na strani 9, te u prvom stavu na strani 10. svoje odluke naveo dovoljne i jasne razloge zbog čega nalazi da u konkretnom slučaju pobijanim presudama nije učinjena navedena povreda krivičnog zakona, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge upućuje.

Imajući u vidu da je u izreci pravnosnažne presude jasno navedeno da je okrivljeni Srđan Marković prilikom izvršenja svake krivično - pravne radnje koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela teška krađa postupao sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, u nameri da prisvajanjem tuđih pokretnih stvari sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist i da je bio svestan zabranjenosti svog dela, to izreka pravnosnažne presude sadrži sve okolnosti koje čine zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela, uključujući i krivicu okrivljenog. Kako je u izreci navedeno da je okrivljeni krivično delo izvršio u nameri pribavljnja protivpravne imovinske koristi, to u izreci nije ni bilo neophodno navesti da je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem kao oblikom vinosti, imajući u vidu da namera i pretpostavlja postojanje direktnog umišljaja, a kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. KZ kvalifikovano krivično delo koje nastaje ukoliko je krivično delo krađe izvršeno pod nekom od kvalifikatornih okolnosti, te da izreka presude Apelacionog suda u Nišu ne sadrži ove kvalifikatorne okolnosti u stavu jedan pod tačkom 2. u odnosu na oštećenog DD, pod tačkom 5. u odnosu na oštećenu EE i pod tačkom 6. u odnosu na oštećenog ŽŽ. Stoga se, prema stavu branioca, ove radnje mogu kvalifikovati samo kao krivično delo krađe iz člana 203. KZ, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, te je prema okrivljenom trebalo odbiti optužbu.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića su, po oceni ovoga suda, neosnovani.

Ovo stoga što je u izreci presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.505/2018 od 15.01.2019. godine u stavu I pod tačkom 2 navedeno da je okrivljeni Srđan Marković zajedno sa okrivljenim AA iz porodične kuće oštećenog DD oduzeo pištolj marke „...“, kutiju metaka za pištolj, jedan pištolj plašljivac i fotoaparat, na taj način što su najpre skinuli zaštitnu mrežu i staklo sa prozora kupatila, a zatim kroz načinjeni otvor zajedno ušli u unutrašnjost kuće, odakle su oduzeli navedene stvari. Pod tačkom 5 se navodi da je okrivljeni Srđan Marković kritičnom prilikom guranjem otvorio prozor kuće oštećene EE, te se kroz ovaj otvor provukao i ušao u kuću, izvršio premetačinu po sobama i iz plakara oduzeo jednu žensku krznenu bundu sive boje, a pod tačkom 6 da je kritičnom prilikom zajedno sa maloletnim ZZ polomio stakla na magacinu prodavnice u ..., vlasništvo oštećenog ŽŽ i kroz načinjeni otvor veličine 80 h 30 cm ušao u prodavnicu, odakle su oduzeli stvari navedene u izreci presude, nakon čega su se udaljili.

Dakle, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, izreka drugostepene presude u stavu jedan, pod tačkama 2, 5 i 6, sadrži sve bitne elemente krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, obzirom da je u svim ovim tačkama jasno navedeno da je okrivljeni krivično delo krađe izvršio savladavanjem većih prepreka, a što predstavlja jedan od alternativnih oblika radnji izvršenja ovog krivičnog dela. Stoga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima su ukazuje da je u odnosu na ove radnje, koje se prema mišljenju branioca mogu kvalifikovati samo kao krivično delo krađe iz člana 203. KZ, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U vezi sa ovom povredom zakona, branilac okrivljenog Srđana Markovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je nižestepenim presudama prekoračena optužba jer je preciziranim optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Vranju okrivljenom stavljeno na teret da je krivično delo u odnosu na oštećenog II izvršio savlađivanjem mehaničkih prepreka, te da su suprotno ovakvoj kvalifikatornoj okolnosti nižestepeni sudovi u pobijanim presudama okrivljenog oglasili krivim da je ovu krivično pravnu radnju izvršio provaljivanjem. Na ovaj način, prema stavu branioca, prvostepeni i drugostepeni sud su prekoračili optužbu, obzirom da su izmenili činjenični opis ove krivično - pravne radnje, odnosno kvalifikatornu okolnost koja je okrivljenom stavljena na teret.

Vrhovni kasacioni sud je izložene navode zahteva ocenio neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po oceni ovoga suda, navedenom izmenom sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljenog. Navedenom izmenom – navodeći u izreci presude da je okrivljeni krivično delo teške krađe u odnosu na oštećenog II izvršio provaljivanjem, a ne savlađivanjem mehaničkih prepreka, kako je to navedeno u optužnom aktu, sud je samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, krećući se pri tome u okvirima optužnog akta. Pri tome, sud navedenu izmenu nije izvršio na štetu okrivljenog, obzirom da okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“).

Kako je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ na štetu oštećenog II, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama prekoračena optužba i da je na ovaj način učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Najzad, neosnovani su navodi istog branioca, izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da u prvobitnoj prvostepenoj presudi (K br.6/10 od 04.04.2016. godine) koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.1273/2016 od 11.01.2017. godine, u delu izreke pod I tačka 8 (koje je učinjeno na štetu oštećenog VV), činjenični opis izreke presude nije sadržao bilo koju kvalifikatornu okolnost za postojanje krivičnog dela teške krađe, te da su i prvostepeni i drugostepeni sud u pobijanim presudama, suprotno zabrani iz člana 453. ZKP, u odnosu na ovo krivično delo u izreku presude uneli kvalifikatorni element „provalio“, iako je u konkretnom slučaju žalba podneta samo u korist okrivljenog, a na koji način je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP.

Prema stanju u spisima, u prvobitnoj presudi Osnovnog suda u Vranju K br.6/10 od 04.04.2016. godine pod tačkom 6, navedeno je da okrivljeni Srđan Marković zajedno sa tada maloletnim ZZ iz kuće oštećenog VV u ..., oduzeo mobilni telefon i 400 DM, ukupne vrednosti 16.217,00 dinara, te da su u kuću oštećenog ušli tako što su posekli mrežastu žicu na prozoru u prizemlju kuće, nakon čega su kroz načinjeni otvor ušli u unutrašnjost kuće.

Dakle, u izreci prvobitne presude opisana je jedna od alternativno postavljenih radnji izvršenja krivičnog dela teške krađe, a koja se sastoji u savlađivanju većih prepreka. Stoga nižestepeni sudovi navođenjem u izreci pobijane presude da je ovo krivično delo učinjeno provaljivanjem, pri činjenici da okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), nisu prekršili zabranu preinačenja na štetu okrivljenog (reformatio in peius) iz člana 453. ZKP, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu. Ovo posebno kada se ima u vidu da u konkretnom slučaju presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, niti u pogledu krivične sankcije.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Srđana Markovića, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) u vezi člana 453. ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dragana Nikolića, odbačen je iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 484. ZKP, koja propisuje sadržaj zahteva za zaštitu zakonitosti, u zahtevu se mora navesti razlog za podnošenje propisan odredbom člana 485. stav 1. ZKP, odnosno mora se navesti da li se zahtev podnosi zbog povrede zakona (tačka 1) primene „neustavnog zakona“ (tačka 2) ili zbog povrede, odnosno uskraćivanja ljudskih prava i sloboda (tačka 3).

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. istog člana propisani su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i taksativno su navedene povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i - ili drugostepenim sudom.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog AA, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi „bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku i povrede Krivičnog zakonika“, a u obrazloženju ističe povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP. Međutim, branilac u zahtevu ne opredeljuje konkretnu povredu zakona koja je učinjena nižestepenim pobijanim presudama, pa po oceni ovoga suda zahtev nema zakonom propisan sadržaj iz člana 484. ZKP, koji nalaže navođenje konkretnog razloga za podnošenje istog.

Kako Vrhovni kasacioni sud prema izričitoj odredbi člana 489. stav 1. ZKP ispituje odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, i nije ovlašćen da ocenjuje koju konkretnu povredu zakona branilac ima u vidu prilikom podnošenja zahteva, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Dragana Nikolića, odbacio nalazeći da nema zakonom propisa sadržaj.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu kojim je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                            Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić