Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo sednici veća nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, adv. Milana D.Petkovića, je osnovan.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Osnovnog suda u Smederevu 5K 1060/13 od 23.11.2017. godine obustavljen krivični postupak protiv okrivljenih AA i BB, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika.

Pobijanim prvostepenim rešenjem izrekom pod jedan dosuđeni su troškovi krivičnog postupka u iznosu od 492.034,00 dinara okrivljenima AA i BB koji su nastali na ime odbrane okrivljenih od strane advokata i odlučeno da se isti imaju isplatiti braniocu adv. Milanu D.Petkoviću.

Izrekom pod dva, odbijen je zahtev branioca okrivljenih preko dosuđenog iznosa od 492.034,00 dinara do traženog iznosa od ukupno 812.297,00 dinara kao neosnovan, sa obrazloženjem da su traženi troškovi prema tarifi propisanoj za delo koje je okrivljenima prvobitno stavljeno na teret, a iz nadležnosti višeg suda, pa takvi troškovi okrivljenima shodno članu 263. ZKP ne pripadaju, a koji stav je prihvatio i drugostepeni sud odlučujući o žalbi branioca okrivljenih, našavši da se visina troškova ima obračunati prema tarifi za ono krivično delo koje je okrivljenima stavljeno na teret u trenutku kada je krivični postupak pravnosnažno okončan.

Odredbom člana 261. stav 1. ZKP propisano je da su troškovi krivičnog postupka izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, dok je odredbom stava 2. tačka 7) istog člana, između ostalog propisano da troškovi krivičnog postupka obuhvataju nagradu i nužne izdatke branioca.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o advokaturi propisano je da advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska komora Srbije, a odredbom stava 2. istog člana propisano je da se visina nagrade za rad advokata utvrđuje u zavisnosti od vrste postupka, preduzete radnje, vrednosti spora ili visine zaprećene kazne.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ukazuje da nižestepeni sudovi prilikom obračuna troškova krivičnog postupka i to nagrade branioca nisu uzeli u obzir činjenicu da je tokom krivičnog postupka, dakle od njegovog pokretanja pa do njegovog završetka javni tužilac, usled izmena krivičnog zakona, više puta menjao pravnu kvalifikaciju krivičnog dela koje je okrivljenima stavljeno na teret, te da stoga nisu pravilno primenili advokatsku tarifu vezanu za krivično delo koje je okrivljenima bilo stavljeno na teret.

Dakle, nižestepeni sudovi su, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tokom krivičnog postupka od strane javnog tužioca više puta menjana pravna kvalifikacija krivičnog dela koje je okrivljenima stavljeno na teret, bili dužni da troškove krivičnog postupka obračunavaju prema zaprećenoj kazni za ono krivično delo za koje se vodi krivični postupak u momentu kada su od strane branioca preduzete procesne radnje a ne u odnosu na krivično delo koje je okrivljenima stavljeno na teret u trenutku kada je krivični postupak pravnosnažno okončan, a na šta se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu.

Pored toga, osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ukazuje da okrivljenima u ovom postupku pripadaju i nužni izdaci koje je imao njihov branilac u odnosu na nagradu i nužne izdatke, uvek kada obavlja poslove „izvan sedišta advokatske kancelarije“ (član 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata), pa je stoga neprihvatljiv stav u pobijanim rešenjima da okrivljenima ne pripadaju troškovi za odsustvo branioca iz kancelarije jer je branilac okrivljenih u toku postupka bilo drugo stručno lice, a ne podnosilac troškovnika.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda okrivljenima pripadaju svi troškovi nastali u vezi sa tim koji se obračunavaju po matematičkoj formuli predviđenoj advokatskom tarifom, a sud ima pravo da proveri da li su ti zahtevani troškovi pravilno obračunati u skladu sa tom formulom i da li su okrivljeni tražili realan iznos uzimajući u obzir opšte poznate činjenice, „udaljenost suda od kancelarije branioca i cena benzina“.

Kako je, dakle pobijanim pravnosnažnim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, a na šta se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih BB i AA, adv. Milana D.Petkovića, to je Vrhovni kasacioni sud usvojio kao osnovan zahtev i na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukinuo pobijana pravnosnažna rešenja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u smislu razloga iznetih u ovoj presudi, pri čemu će sud u ponovnom postupku otkloniti povredu zakona na koju mu je ukazano ovom presudom, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                                                               Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić