Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Kž1 1548/15 od 03.02.2016. godine, odbio je kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu okr. V.Z. lično i branilaca okrivljenih V.Z. i Đ.B. i presudu Višeg suda u Zrenjaninu 1K. 2/10 od 10.09.2015. godine, potvrdio.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda (osuđujućeg dela), podneli su zahteve za zaštitu zakonitosti:

-branilac okrivljenih V.Z. i Đ.B., adv. B.K., zbog povrede zakona-čl.438. st. 1. tač. 9) i 11) i st. 2. tač. 2) ZKP, čl. 439. st. 1. tač. 3) ZKP i čl. 441. st. 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1548/15 od 03.02.2016. godine i presudu Višeg suda u Zrenjaninu 1K. 2/10 od 10.09.2015. godine i da se održi glavni pretres pred Apelacionim sudom u Novom Sadu,

-okrivljeni V.Z. i Đ.B., lično (zajednički zahtev), zbog povrede zakona-čl.438. st. 1. tač. 9) i 11) i st. 2. tač. 2) ZKP, čl. 439. st. 1. tač. 3) ZKP i čl. 441. st. 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1548/15 od 03.02.2016. godine i presudu Višeg suda u Zrenjaninu 1K. 2/10 od 10.09.2015. godine i da se održi glavni pretres pred Apelacionim sudom u Novom Sadu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih V.Z. i Đ.B. Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih V.Z. i Đ.B. je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok su, ovaj zahtev u ostalom delu i zajednički zahtev okrivljenih V.Z. i Đ.B., nedozvoljeni.

Branilac okrivljenih V.Z. i Đ.B. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u činjeničnom opisu dela u izreci pobijane presude nema obeležja krivičnog dela uopšte i posebno ne bitnih obeležja krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, najpre što nema opisa radnji okrivljenih izvršenja dela jer nije navedeno šta su okrivljeni uradili protivno zakonskom propisu i kojem propisu ili aktu i što se ne mogu primeniti zakonske odredbe koje nisu važile u vreme izvršenja dela, kada je postojalo sasvim drugo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. KZ RS. Ukazujući da je za postojanje kvalifikatornog oblika tog dela iz stava 3, potrebno da pribavljena imovinska korist u svakom pojedinom navratu prisvajanja prelazi iznos od 850.000,00 dinara, što ovde nije slučaj, a da se konstrukcija tog dela kao produženog, po tada važećem zakonu, nije mogla praviti prostim sabiranjem pojedinačno i u više navrata prisvojenih novčanih iznosa, branilac ističe da bi pravilnom primenom zakona važećeg u vreme izvršenja dela kao blažeg za okrivljene, delo okrivljenih moralo biti kvalifikovano po članu 242. stav 1. KZ, a koje delo je zastarelo. Osim toga, branilac ističe da je za postojanje krivičnog dela iz člana 234. KZ potrebno da je pribavljena protivpravna imovinska korist, a u opisu dela okrivljenih navedeno je samo da je pribavljena imovinska korist u označenom iznosu, a ne i da je ta korist protivpravna.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni gone krivično delo, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. i u vezi sa članom 33. KZ za koje su okrivljeni V.Z. i Đ.B. oglašeni krivim, kako objektivna obeležja koja se odnose na radnje okrivljenih iskorišćavanja svojstva odgovornih lica u pravnom licu-Holding kompaniji „L.“ u N.K. (okr. V.Z. kao generalni direktor, a okr. Đ.B., kao finansijski direktor), koje su preduzeli po prethodnom dogovoru (na osnovu označene lažne poslovne dokumentacije o nabavci robe-stare hartije od fizičkih lica, podizali gotov novac na blagajni kompanije, u više navrata, i to tokom februara 2000. godine u ukupnom iznosu od 545.000,00 dinara i tokom juna i jula 2000. godine u ukupnom iznosu od 585.000,00 dinara, koji su bez pravnog osnova podelili međusobno i poimenično navedenim rukovodećim radnicima kompanije u pojedinačno označenim iznosima i platili fiktivnu uslugu na osnovu fiktivnog računa Omladinske zadruge „B.“ iz A. od 05.09.2000. godine, u ukupnom iznosu od 502.200,00 dinara, koji je podigao U.Š. i po odbijenom procentu ostatak predao okrivljenima, a koji su oni bez pravnog osnova podelili međusobno i svim zaposlenima u kompaniji) i na opisani način pribavljanje sebi i drugima imovinske koristi u ukupnom iznosu od 1.595.000,00 dinara, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenih za izvršenje dela koji uključuje i svest o zabranjenosti dela. Stoga su neosnovani suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti da iz opisa dela u izreci pobijane pravnosnažne presude ne proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela za koje su okrivljeni oglašeni krivim pobijanom pravnosnažnom presudom.

Okrivljenima je optužnim aktom prvobitno stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa stavom 4. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“ br. 26/77 ... 21/90 i „Službeni glasnik RS“ br. 16/90 .. 85/05), a izmenom optužbe nakon donošenja Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 85/05 ... 72/09) izvršenje, po zakonskom opisu istovetnog, krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ.

Prema odredbama člana 242. stav 1. i 4. KZ RS važećeg u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, kao i odredbama člana 359. stav 1. i 4. KZ (do izmena tog zakonika od 03.09.2009. godine), odnosno odredbama člana 359. stav 1. KZ (do izmena tog zakonika od 24.12.2012. godine), krivično delo u pitanju čini službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, s tim da kvalifikatorni oblik dela iz stava 3. člana 242. KZ RS postoji ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 850.000,00 dinara, a delo iz člana 359. stav 3. KZ, ako ta korist prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara.

Nakon izmena i dopuna Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 121/2012 od 24.12.2012. godine) izvršilac krivičnog dela iz člana 359. KZ može biti samo službeno lice, dok su odredbe tog propisa koje se odnose na zloupotrebu položaja i ovlašćenja i krivicu odgovornog lica izdvojene u posebno krivično delo – zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, čiji je zaštitni objekat privredno poslovanje i imovina u tom poslovanju, pri čemu je radnja krivičnog dela ostala ista, kao kod krivičnog dela iz člana 359. KZ.

Sledstveno rečenom, neprihvatljivi su navodi zahteva branioca okrivljenih da okrivljeni nisu mogli biti oglašeni krivim za krivično delo iz člana 234. KZ jer, nasuprot stavu branioca, ne radi se o drugom krivičnom delu koje nije postojalo u vreme preduzimanja inkriminisanih radnji okrivljenih, već o delu koje zadržava pravni kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja kada se kao izvršilac dela javlja odgovorno lice, kao što je ovde slučaj.

Pri tom,činjenica da u opisu dela okrivljenih u izreci pobijane pravnosnažne presude nije navedeno da je pribavljena imovinska korist protivpravna, a da je imovinska korist u članu 234. KZ opredeljena kao protivpravna, suprotno navodima zahteva branioca okrivljenih, ne isključuje postojanje krivičnog dela u pitanju u inkriminisanim radnjama okrivljenih. Ovo iz razloga što je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela, pa je imovinska korist uvek protivpravna kad je pribavljena zabranjenim delovanjem koje je propisano kao radnja izvršenja određenog krivičnog dela, a u konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa dela proizilazi postupanje okrivljenih protivno propisima kojima se uređuje privredno poslovanje u privrednom subjektu.

Krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, kao i krivično delo zloupotreba službenog položaja je jedno, jedinstveno krivično delo i kada se vrši sa više sukcesivnih radnji koje su opisane kao način delovanja okrivljenih i koje same za sebe ne predstavljaju posebna krivična dela, kao što je slučaj sa inkriminisanim radnjama okrivljnih koji su i optuženi za jedno delo. U tom slučaju, ne primenjuju se odredbe o produženom krivičnom delu, pa neosnovano branilac okrivljenih, pozivajući se na pravila o konstrukciji produženog dela koja je primenjivana u vreme izvršenja dela, ali ne u ovom slučaju, ističe da se iznosi novca prisvojeni u više navrata, koji svaki pojedinačno ne dosežu kvalifikatorni iznos iz stava 3. člana 242. KZ RS, nisu mogli sabirati i samim tim, da je primenom zakona važećeg u vreme izvršenja dela kao blažeg za okrivljene, delo okrivljenih trebalo kvalifikovati po članu 242. stav 1. KZ, za koje je nastupila zastarelost gonjenja.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih ističe nerazumljivost izreke prvostepene presude jer se iz opisa dela u izreci ne vidi u čemu se sastoje radnje izvršenja dela okrivljenih V.Z. i Đ.B. i zbog odsustva navoda o mestu i vremenu izvršenja dela, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenih ističe nedostatke presude koji predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, citirajući tekst ove zakonske odredbe, s tim da konkretno ukazuje na protivrečnost navoda u izreci sa nalazom i mišljenjem veštaka koji sud prihvata, kao i na odsustvo razloga za ocenu iskaza svedoka koje je odbrana predložila i razloga za slobodno uverenje suda kod ocene dokaza.

Prema navodima u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog prvostepenom presudom učinjena je povreda postupka time što nema savesne i svestrane ocene izvedenih dokaza odnosno iskaza svedoka i što se sud, i pored obaveze da jednako ceni dokaze koji idu u prilog i na štetu okrivljenih, osvrnuo samo na iskaze svedoka A.I. i R.N., zanemarujući iskaze više od 20 saslušanih svedoka koji su govorili drugačije u odnosu na navedena dva svedoka, čime ukazuje na povredu pravila o oceni dokaza i utvrđivanju činjenica iz odredbe člana 16. stav 2. ZKP.

U odnosu na drugostepenu presudu, branilac okrivljenih ističe da ista ne sadrži ocenu žalbenih navoda odbrane o učinjenim povredama zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenoj presudi, osim uopštene ocene da su žalbeni navodi neosnovani, čime ukazuje na povredu odredbe člana 460. stav 1. ZKP.

Navodima zahteva da sud nije utvrdio vreme i mesto izvršenja dela, organizacionu formu Holding kompanije „L.“, svojstvo i ovlašćenja okrivljenih, radnje koje su propustili da preduzmu, da nije dokazan prethodni dogovor okrivljenih za izvršenje dela i da je okr. Đ.B. naložila magacionerima kompanije da sačine lažne prijavnice o ulazu robe i da nije utvrđeno koji su lažni podaci uneti u fiktivne dokumente, da lažna dokumentacija ne postoji, da nije utvrđen manjak robe prilikom popisa, da nije dokazano da je okr. Đ.B. podizala novac na blagajni bez pravnog osnova i da se u konkretnom slučaju radilo o nagrađivanju zaposlenih po Kolektivnom ugovoru i odluci Upravnog odbora koji je potpisao predsednik tog organa, da su okrivljeni u vreme navedeno kao vreme izvršenje dela bili odsutni sa posla, da ni jedan svedok nije potvrdio navode optužbe, a da su iskazi svedoka J.Č., R.J. i M.N. dati pod pritiskom, odnosno pretnjom otkaza, da nije dokazan umišljaj i namera okrivljenih za pribavljanje protivpravne imovinske koristi sebi ni drugom i da okrivljeni nisu prisvojili ništa za sebe, ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi.

Međutim, povrede zakona iz čl. 438. st.1. tač. 11) i st. 2. tač. 2), čl. 16. stav 2. i čl. 460. stav 1. ZKP , kao ni pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno branioca okrivljenog, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih V.Z. i Đ.B. u delu u kojem je podnet ih tih razloga, ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenih u uvodu zahteva ističe i povrede zakona iz čl. 438. st. 1 tač. 9), 439. tač. 3) i 441. stav 4. ZKP, a u obrazloženju zahteva navodi da je prvostepena presuda zasnovana na dokazima na kojima se prema odredbama ZKP ne može zasnivati, dakle ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. Međutim, ni za jednu od navedenih povreda zakona branilac ne daje obrazloženje u čemu se konkretno sastoje te povrede, pa u ovom delu zahtev nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odbijajućem delu, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP i tačka 3) u vezi sa članom 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, odnosno iz razloga što nema propisan sadržaj.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca. Kako je zajednički zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenih V.Z. i Đ.B. podnet od strane okrivljenih lično, suprotno propisu iz člana 483. stav 3. ZKP, to je ovaj zahtev u smislu navedene zakonske odredbe nedozvoljen, iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud u odnosu na ovaj zahtev odlučio kao u izreci ove presude pod II na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Zapisničar                                                                                               Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                 Janko Lazarević,s.r.