Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 798/22 od 27.01.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru K 806/15 od 19.09.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Rešad S. Plojović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan i da u celini ili delimično ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovnu odluku ili da preinači u celini ili delimično prvostepenu odluku i odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA, advokat Rešad S. Plojović, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je prvostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je okrivljenog oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela prevara u produženom trajanju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ, a kada se ima u vidu da je optužnim aktom, preciziranim 19.09.2022. godine, okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ. Prema stavu odbrane okrivljeni je prekvalifikacijom krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. KZ, za koje je oglašen krivim i osuđen prvostepenom presudom, stavljen u nepovoljniji položaj, pri čemu je nejasno da li se okrivljenom stavljaju na teret dva krivična dela iz člana 208. stav 4. ili dva krivična dela iz člana 208. stav 1. KZ.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili pravne kvalifikacije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažne presude se odnose na isto lice, a bitna obeležja krivičnog dela u odnosu na okrivljenog su ista u dispozitivu preciziranog optužnog akta, kao i u izreci prvostepene presude, tako da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje između predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje izvršenja dela datog u optužnom aktu.

Imajući u vidu da je odredbom člana 420. stav 2. ZKP propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, to se u konkretnom slučaju ne može smatrati da je prvostepeni sud prekoračio optužbu time što je okrivljenog osudio za krivično delo prevare u produženom trajanju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev podnet, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1.), što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva opredeljenje određene povrede zakona zbog koje okrivljeni, preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek (član 485. stav 4. ZKP) i obrazloženje u čemu se konkretno sastoji povreda zakona istaknuta u zahtevu, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Branilac okrivljenog AA kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, a koja povreda predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac okrivljenog ne opisuje u čemu se konkretno sastoji istaknuta povreda zakona, tako da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, a u smislu napred citirane zakonske odredbe, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog nadalje u podnetom zahtevu pravnosnažne presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP. S tim u vezi navodi da je okrivljeni i pre podizanja optužnice vratio oštećenom uglavnom sav iznos novca, da je uredno plaćao rate prema zaključenom ugovoru o zajmu, što ukazuje da je na taj način priznao da prema oštećenima ima izvesna dugovanja. Sve ove činjenice, prema stavu odbrane su se mogle tretirati kao građanskopravni odnos, a ne krivično delo, jer bi se pravilnim utvrđivanjem istih došlo do zaključka da kod okrivljenog nije postojao direktan umišljaj kao bitan element krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret. Na opisani način, branilac okrivljenog ukazujući na povredu zakona iz člana 440. ZKP, polemiše i osporava zaključke kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, a u vezi svih utvrđenih činjenica na strani okrivljenog, vezanih za izvršenje predmetnog krivičnog dela, iznoseći istovremeno sopstvenu ocenu dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja.

Pored iznetog, branilac okrivljenog označava i obrazlaže i povrede zakona i to iz:
-člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 15. stav 2. i člana 16. stav 5. ZKP, a vezano za teret dokazivanja optužbe;
-člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP uz navode da je presuda protivurečna sama sebi, a da su razlozi presude protivurečni izreci, razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja nejasni i u znatnoj meri protivurečni, a da postoji i znatna protivurečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih iskaza i zapisnika.

Međutim, pogrešeno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 15. stav 2. i člana 16. stav 5. ZKP, 438. stav 2. tačka 2) ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nisu dozvoljeni razlozi, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Takođe, branilac okrivljenog navodi da u konkretnom slučaju ne postoji kontinuitet u vidu vremenske povezanosti između dva krivična dela, na osnovu koga bi se krivično delo moglo smatrati produženim krivičnim delom u smislu člana 61. KZ i suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, dozvoljeno je okrivljenom preko branioca, međutim, kada se ima u vidu da je okrivljeni AA pravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela prevara u produženom trajanju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, a ne zbog dva krivična dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, to bi u ovom smislu ispitivanje pravnosnažne presude bilo na štetu okrivljenog. S obzirom na to da branilac nije ovlašćen da preduzima radnje (pa i da podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti) na štetu okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, to je Vrhovni sud ove navode zahteva ocenio kao nedozvoljene.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 9), Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 484. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija                                                                                                             

Zvezdana Govedarica Carić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić