Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1119/17 od 14.12.2017. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe okrivljenog i njegovog branioca, te žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu a presuda Višeg suda u Novom Sadu K 181/15 od 04.09.2017. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- Branilac okrivljenog AA, advokat Zdenka Kričković, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i tačka 9) i stav 2. tačka 1) i tačka 2) ZKP u vezi sa odredbom člana 13. i 68. stav 1. tačka 3) i 4) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da „usvoji podneti zahtev, te da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje sa nalogom da okrivljenog oslobodi od optužbe ili da postupak obustavi zbog nastupanja apsolutne zastarelosti ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi, jer delo za koje se goni nije krivično delo ili da postupak obustavi zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja“;

Okrivljeni AA lično „kao branilac samom sebi“, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1), stav 2. i stav 4. ZKP, odredbe člana 74. ZKP, člana 438. stav 1. tačka 1), tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da „usvoji podneti zahtev, te da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje sa nalogom da okrivljenog oslobodi od optužbe ili da postupak obustavi zbog nastupanja apsolutne zastarelosti ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi, jer delo za koje se goni nije krivično delo ili da postupak obustavi zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja“.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Zdenke Kričković, nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog, advokata Zdenke Kričković se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) ZKP uz obrazloženje da je iste povrede učinio sud kada je u redovnom krivičnom postupku primenio zakon koji se nije mogao primeniti - odredbu člana 369. stav 1. KZ, jer je nepovoljniji po okrivljenog (sa zaprećenom kaznom zatvora od šest meseci do pet godina) umesto, po okrivljenog povoljniji, Zakon o tajnosti podataka kojim je u članu 98. stav 1. u vezi sa članom 53. i 54. istog zakona predviđeno i sankcionisano odavanje službene tajne i to kaznom zatvora od tri meseca do tri godine. Nadalje, branilac iz ove povrede krivičnog zakona izvodi bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, nalazeći da je u tom slučaju 16.02.2016. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog progona, te bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 483. stav 1. tačka 9) ZKP odnosno prekoračenje optužbe.

Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenjuje kao neosnovane, polazeći od sledećeg:

Naime, članom 1. Zakona o tajnosti podataka je propisan „predmet zakona“ navodima: „Ovim zakonom uređuje se jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Republike Srbije, zaštite stranih tajnih podataka, pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti, nadležnost organa i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i odgovornost za neizvršavanje obaveza iz ovog zakona i druga pitanja od značaja za zaštitu tajnosti podataka“.

Odredbom člana 8. Zakona o tajnosti podataka je predviđeno: „Kao tajni podatak može se odrediti podatak od interesa za Republiku Srbiju čijim bi otkrivanjem neovlašćenom licu nastala šteta, ako je potreba zaštite interesa Republike Srbije pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Podaci iz stava 1. ovog člana odnose se naročito na: 1) nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno na odbrambene, spoljnopolitičke, bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti; 2) odnose Republike Srbije sa drugim državama, međunarodnim organizacijama i drugim međunarodnim subjektima; 3) sisteme, uređaje, projekte, planove i strukture koji su u vezi sa podacima iz tačke 1) i 2) ovog stava; 4) naučne, istraživačke, tehnološke, ekonomske i finansijske poslove koji su u vezi sa podacima iz tačke 1) i 2) ovog stava.

Krivično delo iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka čini: „ko neovlašćeno nepozvanom licu saopšti, preda ili učini dostupnim podatke ili dokumenta koja su mu poverena ili do kojih je na drugi način došao ili pribavlja podatke ili dokumenta, a koji predstavljaju tajne podatke sa oznakom tajnosti „interno“ ili „poverljivo“, određene prema ovom zakonu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su podaci koji su predmet ovog krivičnog postupka - podaci koji predstavljaju službenu tajnu - lični podaci i podaci iz kaznene evidencije, odnosno podaci koji se odnose isključivo na pojedinca kao fizičko lice i oni predstavljaju službenu tajnu u smislu člana 136. stav 2. tačka 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/2005 ... 64/2015), sada propisani u odredbama o standardima policijskih postupaka u članu 33. stav 1. tačka 10. i članu 40. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016) u vezi sa članom 102. stav 2. Krivičnog zakonika i članom 10. stav 1. i 2. Pravilnika o kaznenoj evidenciji („Službeni list SFRJ“, broj 5/79), odnosno to su podaci koji su zakonom određeni kao poverljivi, a radi se kako je već navedeno o podacima iz kaznene evidencije za fizička lica. Ovi podaci ne spadaju u krug tajnih podataka koji su od opšteg interesa za Republiku Srbiju i društvo - koji su zaštićeni i sankcionisani Zakonom o tajnosti podataka.

Nadalje, izvršilac krivičnog dela iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka je opredeljen rečju „ko“ koja ima mnogo šire značenje od izvršioca krivičnog dela iz člana 369. stav 1. KZ koji se isključivo odnosi na službeno lice. Okrivljeni AA je kao samostalni policijski inspektor MUP-a RS PU ..., zadužen za suzbijanje privrednog kriminaliteta u oblastima unutrašnjeg robnog prometa, ugostiteljstva, saobraćaja i vanprivrednih delatnosti, upravo imao svojstvo službenog lica.

U činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude je utvrđeno da je okrivljeni AA, između ostalog, „... kao službeno lice, samostalni policijski inspektor MUP RS PU ... neovlašćeno drugom - BB, predao podatke koji predstavljaju službenu tajnu - lične podatke i podatke iz kaznene evidencije za VV i još pet lica, te je BB dobijene podatke koji predstavljaju službenu tajnu upotrebila tako što ih je priključila krivičnoj prijavi čiji jedan primerak je predala 16.02.2010. godine MUP-u RS Beograd, a drugi primerak je predala 17.02.2010. godine MUP-u RS - Kabinetu ministra u Beogradu, svestan značaja i zabranjenosti svog dela, sposoban da upravlja svojim postupcima, čije izvršenje je hteo ...“. U izreci prvostepene presude su na taj način naznačene sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela odavanje službene tajne iz člana 369. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim pobijanim pravnosnažnim presudama, kako objektivne okolnosti koje se odnose na same radnje izvršenja okrivljenog, tako i subjektivne okolnosti koje se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog. Na navedeni način okrivljeni AA je primenom zakona koji se može primeniti pravnosnažno oglašen krivim i osuđen za izvršeno krivično delo odavanje službene tajne iz člana 369. stav 1. KZ. Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog da je u redovnom krivičnom postupku povređen krivični zakon iz odredbe člana 439. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) ZKP su ocenjeni kao neosnovani. Sledstveno tome neosnovani su i navodi o postojanju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koje se ukazuje, odmah nakon istaknutih povreda krivičnog zakona, a koje su neposredno povezane u ovom slučaju sa pitanjem postojanja krivičnog dela i pravne ocene.

U predmetnom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Zdenke Kričković, ukazuje se i na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP koja je članom 485. stav 4. ZKP predviđena kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Međutim, branilac okrivljenog AA, osim formalnog pozivanja na zakonsku odredbu iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ne opredeljuje dokaze na kojima se po odredbama ZKP pobijane presude ne mogu zasnivati.

Kako je Vrhovni kasacioni sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, to znači da sud odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, te je ocenjeno da zahtev u navedenom delu nema zakonom propisanu sadržinu.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog advokata Zdenke Kričković se ukazuje i na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP (jer su razlozi presude protivurečni izreci, te presuda nema razloga ...), a Vrhovni kasacioni sud nalazi da se, bez numeričkog označavanja, zahtevom takođe ukazuje i na povrede odredbe člana 462. stav 3. ZKP (jer prvostepeni sud nije raspravio sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci), člana 506. i člana 68. stav 1. tačka 3) i 4) ZKP (jer je glavni pretres održan u odsustvu branioca okrivljenog čime je okrivljenom povređeno pravo na odbranu).

Međutim, kako navedene povrede ne spadaju u krug povreda koje predstavljaju zakonske razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, propisane članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, podneti zahtev je, u ovom delu, ocenjen kao nedozvoljen i odbačen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA, podnet lično, je nedozvoljen.

Odredbom člana 482. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u ovom Zakoniku.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a članom 483. stav 3. ZKP predviđeno je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi, jasno proizlazi da je okrivljeni ovlašćen da podnese ovaj vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, ali da to može učiniti isključivo preko branioca.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je u konkretnom slučaju okrivljeni AA zahtev za zaštitu zakonitosti podneo lično, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da je okrivljeni sada advokat, na šta po Zakoniku o krivičnom postupku okrivljeni nema ovlašćenje, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                    Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                                               Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić