Protiv navedenih pravnosnažnih presuda na osnovu člana 482. stav 1. i člana 483. stav 1. i 3. ZKP, branilac okrivljenog, advokat Milutin Pavlović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog „presuđene stvari“ te zbog povreda odredabe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev te da ukine u celini presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 85/17 od 08.02.2017. godine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudom protiv koje je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Milutina Pavlovića, nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog, advokata Milutina Pavlovića ukazuje se na povredu krivičnog zakona, odredbu člana 439. tačka 2) ZKP uz obrazloženje da je povređen zakon na štetu okrivljenog, jer se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari. Iako se zahtevom ističe da se radi o presuđenoj stvari suštinski se ukazuje na pogrešnu primenu zakona tj. na pogrešnu primenu odredbe člana 61. KZ, dakle na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Ističe se da je okrivljeni AA presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 1352/10 od 14.02.2012. godine, pravnosnažnom 13.06.2013. godine, oglašen krivim i osuđen zbog izvršenog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ. Analizom napred navedene i presude Osnovnog suda u Novom Sadu K 1325/16 od 15.12.2016. godine, koja je predmet ispitivanja u postupku pred ovim sudom, se po stavu odbrane, zaključuje da su krivična dela u tim razdvojenim krivičnim postupcima i u njima donetim presudama izvršena od strane okrivljenog u povezanom periodu. Po nalaženju odbrane, krivično delo iz presude koja je predmet ovog postupka je moralo biti obuhvaćeno „krivičnim delom sadržanim u konstrukciji produženog krivičnog dela prevare iz člana 208. KZ u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu K 1352/16 od 14.02.2012. godine, što bi bilo povoljnije za okrivljenog i išlo bi u njegovu korist“, sve u smislu odredbe člana 61. KZ koja je stupila na snagu 01.01.2006. godine.

Vrhovni kasacioni sud ove navode, u podnetom zahtevu, ocenjuje kao neosnovane. Pre svega predmetni krivični postupci protiv okrivljenog AA, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu: K 1352/10 i K 1325/16 su vođeni, svaki, zbog po jednog krivičnog dela prevara iz člana 208. KZ, što znači da sud ni u jednom od ovih krivičnih postupaka nije primenio institut produženog krivičnog dela - odredbu člana 61. KZ. Nadalje, iz spisa predmeta proizilazi da je krivično delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 1352/10 od 14.02.2012. godine izvršeno u odnosu na ošt. VV, dok je krivično delo za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom K 1325/16 od 15.12.2016. godine izvršeno u odnosu na oštećenu BB. Pored toga, za vreme vođenja krivičnog postupka K 1352/10 Osnovni sud u Novom Sadu nije imao saznanja vezanih za krivični postupak K 1325/16, s`obzirom na to da je isti postupak pred Osnovnim sudom u Novom Sadu započet 28.03.2013. godine dostavljanjem zahteva za sprovođenje istrage Kt 882/13 Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu, tom sudu, odnosno godinu dana nakon 14.02.2012. godine kada je doneta nepravnosnažna presuda Opštinskog suda u Novom Sadu u postupku K 1352/10. Kako je okrivljeni AA optužen za dva krivična dela prevara i to: iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koja je sud sproveo dva zasebna krivična postupka i doneo dve odvojene pravnosnažne presude, koja ni sa stanovišta Vrhovnog kasacionog suda nemaju zajedničkih elemenata, to nije bilo zakonskih uslova za primenu odredbe člana 61. KZ, te su suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog AA da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Podnetim zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, pri čemu se daje detaljno obrazloženje za istu povredu.

Takođe, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje: da sud nije pravilno ocenio iskaz oštećene BB i odbranu okrivljenog AA; da sud nije utvrdio uzročno-posledični lanac između radnje izvršenja i posledice krivičnog dela ... čime se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno odredbu člana 440. ZKP.

Kako odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 440. ZKP ne predstavljaju zakonski razlog u smislu odredbe člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, Vrhovni kasacioni sud o istim povredama nije meritorno odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                            Olgica Kozlov,s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                                      Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić