Stavom II izreke presude okrivljeni B.M. je na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Troškovi krivičnog postupka u tom delu pali su na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 152/16 od 01.03.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Čačku i branioca okrivljenih D.L. i M.L., a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Čačku K br. 39/14 od 10.12.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 152/16 od 01.03.2016. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih D.L. i M.L., adv. I.Č., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi sa stavom 2. člana 485. ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj u smislu član 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke, pa je u sednici veća razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahteva za zaštitu zakonitosti podnet i po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D.L. i M.L., adv. I.Č., u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, je neosnovan.

Branilac okrivljenih D.L. i M.L. u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva označava povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 2. člana 485. ZKP, dok u obrazloženju zahteva navodi da krivično delo otmica iz člana 134. stav 1. KZ predstavlja protivpravno lišenje slobode sa namerom da se ostvari određeni cilj a taj cilj je prema Krivičnom zakoniku namera da se od otetog ili drugog lica iznudi novac ili kakva druga imovinska korist ili da od njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi, pa kako, po stavu branioca, tog cilja – pobude, nema opisanih u izreci prvostepene presude, a što bi moralo biti, to nema ni krivičnog dela otmice iz člana 134. stav 1. KZ, za koje su okrivljeni oglašeni krivim već eventualno krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. KZ.

Istaknutim navodima branioca okrivljenog po oceni Vrhovnog kasacionog suda ukazuje se na povredu zakona iz čana 439. tačka 2) ZKP a naime da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Istaknuti navodi zahteva po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Prema navodima izreke pravnosnažne presude okrivljeni su kritičnog dana „u uračunljivom stanju ... automobilom marke „...“, reg. oznake ..., došli u kuću R.M., u selo K., u kojoj se u tom trenutku nalazio oštećeni M.B., iz T. ..., a koga su tražili u nameri da ga prinudno dovedu u svoju kuću u selo T. i tu prinude da se sastane sa licima sa kojima je bio u sukobu, pa su odmah po ulasku u kuću prišli oštećenom B., ... i započeli da ga tuku rukama po celom telu, dok je okrivljeni D. izvadio plastični pištolj, nepoznate marke i sa drškom od plastičnog pištolja, udario u glavu oštećenog B. i tako mu naneo laku telesnu povredu u vidu razderno-nagnječne rane, u temenu ... pa su okrivljeni nastavili da ga udaraju rukama po glavi i telu, a kada je oštećeni pao na pod i nogama, nanevši mu tako lake telesne povrede u vidu razderno-nagnječne rane u jabučnoj regiji lica sa leve strane ... pa su mu potom predložili da odu njihovoj kući, a okrivljeni D. rekao „nemoj da mi bežiš, dođi da te vežem“, nakon čega je oštećeni ispružio ruke, te ga je okrivljeni D. vezao oko zglobova obe šake plastičnom trakom i potom ga poveli ka izlazu, gde su ga u hodniku ponovo tukli nogama i rukama i potom izveli iz kuće i naredili da uđe u njihov automobil sa kojim su ga odvezli iz K. do svoje kuće u selo T., te su po dolasku u dvorište svoje kuće, oštećenom naredili da sedne na stolicu ispred kuće, pa je okrivljeni D. automobilom otišao iz dvorišta da bi se posle izvesnog vremena vratio sa jednim nepoznatim licem, pa kako je oštećeni u međuvremenu uspeo da se oslobodi plastične trake kojom je bio vezan oko ruku, to je iskoristio trenutak da naglo započne da trči i beži prema obližnjoj kući vlasništvo D.L. iz T. u koju je uspeo da uđe i za sobom zaključa ulazna vrata, jer su za njim pojurili okrivljeni pa je oštećeni pozvao telefonom policiju, zbog čega su se okrivljeni povukli u svoju kuću“.

Krivično delo otmica iz člana 134. stav 1. KZ čini onaj ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način odvede ili zadrži neko lice u nameri da od njega ili drugog lica iznudi novac ili kakvu drugu imovinsku korist ili da njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi.

Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela otmica iz stava 1. člana 134. KZ sastoji se u odvođenju ili zadržavanju nekog lica upotrebom sile, pretnje, obmane ili na drugi način, što znači da se krivično delo pored upotrebe sile ili pretnje može izvršiti i upotrebom obmane ili na drugi način, a vršenje otmice „na drugi način“ podrazumeva da se odvođenje ili zadržavanje vrši protivno volji otetog lica a odvođenje znači promenu mesta na kome se lice nalazilo protivno njegovoj volji dok zadržavanje znači njegovo sprečavanje da napusti mesto na kome se do tada nalazio. Pobuda ili cilj preduzimanja radnje, je istim članom Krivičnog zakonika određena, između ostalog, i kao namera da se neko lice prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi.

U konkretnom slučaju je namera okrivljenih usmerena na prinudu prema oštećenom da se sastane sa nekim licem u kući okrivljenih, što budući da je protivno volji oštećenog, predstavlja prinudu na trpljenje, kako je opisano u izreci presude.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da su okrivljeni D. i M.L. kritičnom prilikom kao saizvršioci, sa svešću o zajedničkom delovanju prouzrokovali zabranjenu posledicu, direktnim umišljajem, primenjujući silu prema oštećenom M.B. kojom ga zadržavaju u K., a zatim odvode u T., u nameri da ga prinude da se sastane sa drugim licima, zbog ranijeg sukoba, znači sa tačno određenim ciljem, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela otmica iz člana 134. stav 1. u vezi člana 33. KZ zbog kojeg su okrivljeni i oglašeni krivim a ne bitni elementi krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 1. Krivičnog zakonika, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, a sama činjenica da se oštećeni oslobodio i pobegao u kuću svedoka D.L. nije od značaja, jer je krivično delo već bilo svršeno pre nego što je to oštećeni učinio.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud iz navedenih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i M.L. u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbio kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Branilac okrivljenih u obrazloženju podnetog zahteva ukazuje i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačke 2) i 3) ZKP koje predstavljaju nedozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka saglasno članu 485. stav 4. ZKP u kojem su taksativno nabrojani razlozi zbog kojih okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, u tom delu, saglasno odredbi člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković,s.r.                                                                                                                           Nevenka Važić,s.r.