Istom presudom okrivljeni je obavezan da sudu nadoknadi troškove krivičnog postupka, na ime ekonomsko-finansijskog i građevinskog veštačenja, u iznosu od 405.328,00 dinara, u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oslobođen obaveze plaćanja paušala.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.225/20 od 13.05.2020. godine, povodom žalbe branilaca okrivljenog Milorada Aleksića, a po službenoj dužnosti, presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K br.1410/2016 od 18.12.2019. godine preinačena je tako što je na osnovu člana 422. tačka 3) u vezi člana 459. stav 1. ZKP prema okrivljenom Miloradu Aleksiću odbijena optužba da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, te je na osnovu člana 265. stav 1. ZKP određeno da troškovi krivičnog postupka u odnosu na ovo krivično delo padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok je okrivljeni zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, opisanog pod tačkom 1. izreke prvostepene presude, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i na novčanu kaznu u iznosu od 2.000.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od deset meseci od dana pravnosnažnosti presude i koja kazna će mu, ukoliko je ne plati u navedenom roku, biti zamenjena kaznom zatvora tako što će sud za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, a žalbe Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu i branilaca okrivljenog odbijene su kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Milorada Aleksića – advokati Vladimir Beljanski, Slobodan Beljanski i Bojan Papić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem, ili da preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da se u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže, odnosno prekida, te da branioci okrivljenog u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP budu obavešteni o sednici veća.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da je odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu, u osuđujućem delu, povređen zakon u pogledu pitanja da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, odnosno da li je primenjen zakon koji se ne može primeniti, ukazujući da je time drugostepena presuda doneta uz povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

S tim u vezi, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenog Milorada Aleksića, u podnetom zahtevu navode da okrivljeni kao direktor Privrednog društva ne može odgovarati „svojom imovinom“, za obavezu društva, niti biti „jemac“ za ispunjenje poreskih obaveza pravnog lica, te se nadalje polemiše sa tim navodnim stavom Apelacionog suda u Novom Sadu kao drugostepenim.

Međutim, izneti navodi nisu ni tačni, pa tako ni osnovani, budući da Apelacioni sud u Novom Sadu, a što prihvata u svemu i ovaj sud, iznosi jasan stav na strani 4. stav 4. svoje odluke, da okrivljeni kao direktor i zastupnik društva odgovara za obaveze tog društva, koje je poreski obveznik, i jemči da će porez biti i obračunat i plaćen u skladu sa zakonskim propisima, te dakle okrivljeni odgovara (pa i za eventualno izvršenje krivičnog dela) kao odgovorno lice u pravnom licu, a ne kao „jemac“ „svojom imovinom“ u smislu ZOO. Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog je u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U vezi sa istom povredom krivičnog zakona, u zahtevu se ističe da izreka prvostepene presude sadrži „nedostatke u opisu radnje izvršenja dela“, obzirom da je krivično delo opisano u četiri alineje, da je u prvoj i uvodnoj alineji navedeno da je okrivljeni postupao kao „odgovorno lice predstavnik preduzeća K.D.“AM Gradnja“, bez navođenja funkcije, dok se u trećoj i četvrtoj alineji navodi da je postupao „u svojstvu investitora i prodavca“, nasuprot prvoj alineji, a što sve, prema stavu branilaca, ukazuje da u izreci nema svih neophodnih elemenata bića predmetnog krivičnog dela, jer nema jasnog svojstva okrivljenog.

Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, samo se formalno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da je izreka pravnosnažne presude nejasna i nerazumljiva, a iz kog razloga u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branioca.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Nadalje, u zahtevu se ističe da se krivično delo poreska utaja može učiniti samo sa direktnim umišljajem koji podrazumeva postojanje namere da se potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, te da se bez jasnog svojstva okrivljenog nikako ne može utvrditi namera za izbegavanje plaćanja poreza i način tog izbegavanja.

Po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog cene izvedene dokaze tokom postupka i iznose svoje činjenične zaključke u vezi sa postojanjem namere kod okrivljenog da preduzetim radnjama u potpunosti izbegne plaćanje poreza na dodatu vrednost, na dohodak građana i na prihode od kapitala, koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, a zbog čega branioci okrivljenog, iako formalno ističu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u ovom delu suštinski osporavaju ocenu izvedenih dokaza i činjenično stanje utvrđeno u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Pored toga, u zahtevu se navodi da su nalazi i mišljenja sudskih veštaka finansijske struke Milke Otoranov i Jovana Dragaša različiti, te da je uprkos ovim razlikama sud nekritički prihvatio oba, i polemiše sa ovim nalazima i mišljenjima sudskih veštaka, koja se prema stavu odbrane, međusobno isključuju.

Takođe, navodima zahteva polemiše se i sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka Jovana Dragaša, te ističe da, kada se radi o porezu na dohodak građana, okrivljeni, ne može podleći plaćanju ovog poreza koji se odnosi na prihode i na ostvarenu dobit, obzirom da je njegovo preduzeće pretrpelo značajan gubitak, a kada je reč o porezu na dodatu vrednost, da okrivljeni kao fizičko lice uopšte ne može biti poreski obveznik u tom smislu, niti bi se mogao teretiti za celokupni PDV, već eventualno za samo polovinu tog iznosa, te bi prema stavu branilaca okrivljenog, stvarni iznos ove poreske obaveze mogao rezultirati nastupanjem apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo za koje je pravnosnažno osuđen.

Po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog suštinski se osporava ocena izvedenih dokaza i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, to je Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

U uvodu zahteva, branioci okrivljenog ističu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Međutim, kako se u obrazloženju zahteva nijednom rečju ne ukazuje u čemu se ova povreda sastoji, to zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga, je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u ovom delu odbačen, jer nema zakonom propisan sadržaj.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                          Predsednik veća - sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić