Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da kako je u optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu KTO.br.332/19 od 20.06.2019. godine navedeno da je okrivljeni AA u svojstvu službenog lica - stečajnog upravnika „VV“ d.d. u stečaju iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja pribavio preduzeću „GG“ d.o.o. iz ... imovinsku korist u iznosu od 271.445.789,00 dinara, dakle kako je u konkretnom slučaju imovinska korist pribavljena pravnom licu i kako je pri tome kao vreme izvršenja krivičnog dela određen period „od septembra 2004. godine do februara 2005. godine“, a u kom periodu je na snazi bio Krivični zakon Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, broj 26/77 ... 21/90 i „Službeni glasnik RS“, broj 16/19 ... 67/2003), to su, polazeći od vremenskog važenja krivičnog zakonodavstva, nižestepeni sudovi morali pravilnom primenom odredbe člana 5. KZ na okrivljenog primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ne kako su to oni učinili, kasnije doneti Krivični zakonik i njegove izmene kojima se širi krug lica kojima se pribavlja imovinska korist, obzirom da kasnije doneti krivični zakon nije blaži po okrivljenog, već je po stavu branioca blaži ranije važeći krivični zakon. Ovo sa razloga jer krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje je okrivljenom optužnicom stavljeno na teret, iako ima manji minimum zaprećene kazne od krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS koje je postojalo u vreme izvršenja krivičnog dela, po stavu branioca nije blaže po okrivljenog, obzirom da krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ RS postoji isključivo onda kada je službeno lice pribavilo imovinsku korist fizičkom licu (sebi ili drugom), a ne i pravnom licu (što je ovde slučaj), a radnja izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ se prema izmenama Krivičnog zakonika objavljenim u „Službenom glasniku RS“, broj 72/09 odnosi i na službeno lice koje je imovinsku korist, pored fizičkom licu, pribavilo i pravnom licu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, suprotno navodima branioca okrivljenog, nižestepeni sudovi nisu prilikom donošenja pobijanih pravnosnažnih rešenja povredili odredbe člana 5. KZ vezane za vremensko važenje krivičnog zakonodavstva. Ovo sa razloga jer odgovor na pravno pitanje koji će krivični zakon kao blaži biti primenjen na učinioca krivičnog dela, u konkretnom slučaju na okrivljenog AA, ne može dati sud u ovoj fazi postupka, već će ocenu koji se krivični zakon kao blaži u smislu odredbe člana 5. KZ (odredba materijalnopravne prirode) ima primeniti na okrivljenog i to da li zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela ili neki od kasnije donetih zakona, dati sud donošenjem meritorne odluke u ovoj krivičnopravnoj stvari. Ovo posebno imajući u vidu da ocena suda koji je krivični zakon blaži po učinioca zavisi od više okolnosti, između ostalog i od utvrđenog vremena izvršenja krivičnog dela, a koju bitnu okolnost će sud utvrditi tek nakon detaljne analize dokaza koja će biti predmet ocene suda na glavnom pretresu u kontradiktornom postupku.

Stoga neosnovano branilac u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac nepostojanje, po njemu, u radnjama okrivljenog AA elemenata krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a sve vezano za stav branioca da okrivljeni u konkretnom slučaju nema svojstvo službenog lica, jer stečajni upravnik u vreme izvršenja krivičnog dela nije imao svojstvo službenog lica, te da je zbog toga po mišljenju branioca sud morao utvrditi da nema mesta optužbi protiv okrivljenog za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja nižestepenih rešenja, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i da je okrivljenom povređeno pravo na odbranu predviđeno odredbom člana 68. ZKP, jer mu nikada nije pružena prilika da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze u svoju korist, posebno imajući u vidu da je optužnicom javnog tužioca potpuno izmenjena radnja izvršenja koja je okrivljenom stavljena na teret u odnosu na zahtev i rešenje o sprovođenju istrage. Osim toga, u obrazloženju zahteva se navodi i da nižestepeni sudovi nisu naveli jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasnivaju svoju odluku, kao i da se drugostepeni sud nijednom rečju nije osvrnuo na žalbene navode okrivljenog i njegovog branioca vezano za povrede krivičnog zakona učinjene u prvostepenom rešenju, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog nižestepena rešenja pobija i zbog povreda odredaba članova 68. i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Željane Miletić, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić