Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Kž3 9/18 od 27.03.2018. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu branilaca okrivljenog AA i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1133/17 od 13.12.2017. godine, potvrdio.

Branilac okrivljenog AA, advokat Slobodan Beljanski, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1133/17 od 13.12.2017. godine i Kž3 9/18 od 27.03.2018. godine zbog povrede odredaba postupka, presudom i postupkom koji je prethodio donošenju presude-član 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, ako smatra da bi prisustvo branioca bilo od značaja za donošenje odluke, obavesti branioca o sednici veća, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže ili prekida ako je započeto i ukine u celini presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 9/18 od 27.03.2018. godine ili tu i presudu istog suda Kž1 1133/17 od 13.12.2017. godine donetu u drugom stepenu i predmet vrati na ponovnu odluku pred potpuno izmenjenim većem ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe i odrediti da troškovi postupka, kao i nužni izdaci i troškovi branilaca, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je presudom suda trećeg stepena posredno prekoračena optužba i učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i s tim u vezi navodi, da opis radnje izvršenja krivičnog dela u optužnom aktu ne sadrži navod da je okrivljeni znao da se sada pok. VV nalazi u alkoholisanom stanju, niti da je propustio da to utvrdi na adekvatan način pa je okrivljeni optužen i osuđen za nesavesno pružanje lekarske pomoći iz nehata, dok je, nasuprot tome, u obrazloženju navedene presude utvrđeno da je okrivljeni znao da se radi o alkoholisanom pacijentu, pa da se radi „o gruboj povredi lekarske profesije“, jer je okrivljeni „bio svestan da je primenio neadekvatnu terapiju“ o čemu je hteo da ukloni dokaze, iz čega proizilazi da sud okrivljenom pripisuje umišljajno izvršenje krivičnog dela. Na taj način, po stavu branioca, okrivljeni se presudom suda trećeg stepena (što se faktički odnosi i na razloge drugostepene presude koje prihvata sud trećeg stepena), stavlja u nepovoljniji položaj, sa aspekta socijalne i profesionalne stigmatizacije i pravnog tretmana krivične odgovornosti.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Objektivni identitet optužbe i presude, prema propisu iz člana 420. stav 1. ZKP, podrazumeva istovetnost opisa činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, sadržanih u činjeničnom osnovu optužnog akta i u činjeničnom opisu dela u izreci presude, pa se, radi ocene istovetnosti, vrši poređenje činjeničnog opisa dela u optužnom aktu u odnosu na opis dela u izreci presude, a ne u odnosu na činjenična utvrđenja i zaključke iznete u obrazloženju presude, kako smatra branilac okrivljenog pozivajući se na „posredno“ narušeni identitet optužbe i presude.

U konkretnom slučaju, postoji potpun identitet opisa radnje okrivljenog izvršenja dela i svih činjenica i okolnosti koje čine objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela u pitanju, u izreci pravnosnažne drugostepene presude, sa opisom dela u optužnom aktu od 14.03.2006. godine, izmenjenom podneskom Osnovnog javnog tužioca u Subotici Kt. 385/05 od 19.02.2015. godine i preciziranom na glavnom pretresu od 26.02.2015. godine, a što se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i ne osporava.

Stoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba ni učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na koju se, neosnovano, ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su u toku krivičnog postupka korišćeni nezakoniti dokazi na kojima se presuda ne može zasnivati, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i pri tom kao nedozvoljene dokaze označava iskaze svedoka iz jula 2004. godine, sa obrazloženjem da su pribavljeni po pravno neosnovanom predlogu javnog tužioca za preduzimanje istražnih radnji protiv nepoznatog lica, za koji je istražni sudija bio dužan da izrazi neslaganje shodno odredbi člana 239. stav 1. tada važećeg ZKP. Ovo iz razloga što se od početka znalo ko je bio dežurni lekar na koga bi, zbog te okolnosti, mogla biti usmerena osnovana sumnja i osim toga, da su pribavljeni u jednostranačkom postupku koji prema tada važećem ZKP nije predstavljao deo pretkrivičnog ili krivičnog postupka i u kojem nije postojao okrivljeni, a samim tim je kasnije okrivljeni AA bio lišen svih prava koja pripadaju okrivljenom, uključujući mogućnost da angažuje branioca, da svedocima postavlja pitanja i da iznosi primedbe ili stavlja predloge, a iskazi svedoka o kojima je reč su uvedeni u kasnijem toku postupka pomoću samo formalnog ispitivanja svedoka, uz konstataciju da isti ostaju kod prethodno datog iskaza, protivno obavezi suda iz člana 103. stav 1. tada važećeg ZKP, da svedoka „poziva da iznese sve što mu je o predmetu poznato“, s tim da nije ponovo ispitan svedok GG koji ima značaj ključnog svedoka optužbe jer je on jedini izjavio da je rekao okrivljenom da se oštećeni nalazi u alkoholisanom stanju.

Međutim, izloženi navodi zahteva, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 604. stav 1. sada važećeg ZKP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog Zakonika (01.10.2013. godine) ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik SRJ“ br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04 ... 76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP).

Prema odredbi člana 239. stav 1. ranije važećeg ZKP, kad je učinilac krivičnog dela nepoznat, javni tužilac može predložiti da istražni sudija preduzme pojedine istražne radnje, ako je, s obzirom na okolnosti slučaja neophodno ili celishodno da se one preduzmu pre pokretanja istrage. Ako se istražni sudija ne složi sa tim predlogom, zatražiće da o tome odluči veće (član 24. stav 6.).

U konkretnom slučaju, prema stanju u spisima predmeta, na predlog Okružnog javnog tužioca u Subotici Ktr. 171/04 od 21.07.2004. godine, sa dopunom predloga od 23.07.2004. godine, za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv NN lica u pravcu krivičnog dela nesavesno lečenje bolesnika iz člana 126. stav 1. u vezi sa članom 135. stav 2. KZ RS, saslušani su pred istražnim sudijom Okružnog suda u Subotici, u svojstvu svedoka, dr. DD, dr. ĐĐ, dr. EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LJLJ (dana 22.07.2004. godine), GG i dr. MM (dana 28.07.2004. godine) i NN (dana 29.07.2004. godine), kao lica koja su u vezi sa svojim službenim dužnostima ili radnim zadacima učestvovala ili prisustvovala događajima u vezi sa dovođenjem, smeštajem i pružanjem lekarske pomoći sada pok. VV na odeljenjima psihijatrije i reanimacije Opšte bolnice u ..., kao i oštećena supruga preminulog, BB.

Iz navedenog proizilazi da su iskazi napred navedenih svedoka pribavljeni u fazi pretkrivičnog postupka, u skladu sa ovlašćenjima organa postupka i na način propisan odredbom člana 239. stav 1. ranije važećeg ZKP, pa se bez osnova u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da se radi o nezakonito pribavljenim dokazima, pri čemu branilac paušalno osporava zakonistost „iskaza svedoka iz jula 2004. godine“ i osim u pogledu iskaza svedoka GG, ne opredeljuje o kojim iskazima, odnosno konkretno kojih svedoka je reč. Neosnovano branilac osporava zakonitost navedenih dokaza i navodima da je istražni sudija bio dužan da izrazi neslaganje sa pravno neosnovanim predlogom javnog tužioca i zatraži odluku veća jer je istražni sudija, shodno odredbi člana 239. stav 1. ranije važećeg ZKP, ovlašćen da ceni osnovanost predloga javnog tužioca, odnosno neophodnost ili celishodnost preduzimanja predloženih istražnih radnji, pa se ne može govoriti o povredi navedene zakonske odredbe i s tim u vezi o nezakonitom pribavljanju dokaza zbog okolnosti da istražni sudija nije izrazio neslaganje sa predlogom javnog tužioca, već se faktički složio sa tim predlogom i izveo predložene dokaze.

Osim toga, nasuprot navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pobijane pravnosnažne presude ne zasnivaju se isključivo na iskazima pomenutih svedoka pribavljenim u smislu člana 239. stav 1. ranije važećeg ZKP, već na iskazima koje su isti svedoci dali tokom krivičnog postupka. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da su, nakon donošenja rešenja Opštinskog suda u Subotici Ki. 405/2005 od 07.07.2005. godine o sprovođenju istrage protiv osumnjičenog AA, zbog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 135. stav 4. u vezi sa članom 126. stav 3. u vezi sa stavom 1. tada važećeg Krivičinog zakona Republike Srbije, svi napred navedeni svedoci saslušani i pred istražnim sudijom tog suda, između ostalih i svedok GG dana 03.02.2006. godine, a u prisustvu okrivljenog i njegovog branioca, kao i da su isti svedoci saslušavani i nakon podnošenja optužnice Opštinskog javnog tužioca u Subotici Kt. 385/05 od 14.03.2006. godine protiv okrivljenog AA zbog navedenog krivičnog dela, na glavnom pretresu, između ostalih i svedok GG (dana 30.01.2015. godine), takođe u prisustvu okrivljenog i njegovog branioca i nakon što su svedoci položili zakletvu, pa je dakle, odbrana imala mogućnost da u toku istrage i na glavnom pretresu u kontradiktornom postupku postavlja pitanja svedocima, stavlja primedbe na iskaze svedoka ili predloge, što su okrivljeni i njegovi branioci i činili u konkretnom slučaju. Pri tom, okolnost da je sud u zapisnicima o ispitivanju svedoka u istrazi i na glavnom pretresu konstatovao da je iskaz svedoka saglasan ranije datim iskazima, je stvar tehnike sačinjavanja zapisnika, na koju odbrana nije imala primedbi.

Sledstveno rečenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i da se i na ovu povredu zakona neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da se stavovi suda trećeg stepena, kojima se u presudi tog suda ogleda prekoračenje optužnog akta (o čemu je bilo reči kod izlaganja povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP) reflektuju i na ukupnu ocenu izvedenih dokaza i ključnog dokaza – nalaza i mišljenja veštaka, jer sud u obrazloženju presude van okvira optužnog akta konstatuje da se radilo o „teškom pijanstvu sa tipičnom kliničkom slikom“ odstupajući od saglasnog mišljenja svih veštaka da se kod pacijenta VV radilo o „teškom pijanstvu sa atipičnim karakteristikama koje su davale kliničku sliku akutne psihoze“.

Prednjim navodima zahteva, u suštini se polemiše sa zaključcima i razlozima suda i ukazuje na protivrečnost istih sa stvarnom sadržinom izvedenih dokaza, čime branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Kako navedena povreda zakona shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, preko branioca, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozovljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                                            Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić