Branilac okrivljene L.J., advokat V.M. podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a, člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP-a i člana 441. stav 4. ZKP-a. Branilac okrivljene L.J. je predložio da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine drugostepenu presudu, a prvostepenu presudu u stavu prvom, koji se odnosi na okrivljenu O.V. preinači, jer se u radnjama ove okrivljene stiču elementi krivičnog dela uvrede, da okrivljenu O.V. obaveže da J.L. naknadi troškove postupka, a da okrivljenu J.L. oslobodi od obaveze da okrivljenoj O.V. naknadi troškove postupka.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene L.J. je neosnovan.

Branilac okrivljene L.J. u zahtevu navodi da je protiv tužilja – okrivljena O.V. oslobođena optužbe iako dokazi ukazuju da je izvršila krivično delo uvrede, a što predstavlja povredu principa pravičnosti suđenja i povredu iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a. U zahtevu se dalje navodi da je sud učinio povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP-a na taj način što je doneo oslobađajuću presudu na osnovu člana 355. stav 2. ZKP-a za obe radnje izvršenja krivičnog dela uvrede koje je bilo stavljeno na teret okrivljenoj L.J., iako jedna od radnji uopšte ne predstavlja krivično delo, pa je u odnosu na tu radnju trebalo doneti oslobađajuću presudu na osnovu člana 355. stav 1. ZKP-a. Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene L.J. podnet je i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP-a, jer je privatna tužilja - okrivljena L.J. obavezana da plati troškove u većem iznosu nego protiv tužilja - okrivljena O.V.

Iz spisa predmeta proizilazi da je privatnom protivtužbom okrivljene – privatne tužilje V.O. od 04.05.2010. godine stavljeno na teret okrivljenoj L.J. izvršenje jednog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu da je okrivljenoj L.J. stavljeno na teret izvršenje jednog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je dokazano da ga nije izvršila, okrivljena je mogla biti oslobođena od optužbe za to krivično delo samo na osnovu člana 355. stav 2. ZKP-a. Pojedine reči izgovorene u kontekstu uvrede koja je okrivljenoj L.J.

bila stavljena na teret, nemaju samostalnu pravnu sudbinu, te sud u odnosu na njih nije mogao donositi posebnu odluku zbog čega su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti koji se odnose na povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP-a neosnovani.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovan je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene L.J. u delu u kome je podnet zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP-a u kome se ukazuje da je ova okrivljena – protivtužilja imala veće troškove postupka u odnosu na drugu okrivljenu – protivtužilju O.V. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je privatna tužilja L.J. pokrenula krivični postupak protiv okrivljene V.O. 02.12.2009. godine, dok je privatnom protivtužbom V.O. protiv okrivljene L.J. pokrenula krivični postupak 04.05.2010. godine. Iz navedenog proizilazi da je okrivljena V.O. duže imala svojstvo okrivljenog lica i troškove odbrane, pa samim tim i veće troškove krivičnog postupka, koje je, nakon donošenja presude kojom je okr. V.O. oslobođena od optužbe, privatna tužilja L.J. obavezana da plati. Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti koji se tiču troškova privatne tužilje L.J., branilac ove okrivljene neosnovano je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude dao jasne i dovoljne razloge u pogledu visine troškova na koje je obavezana privatna tužilja L.J., koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a na njih upućuje.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu navoda u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene L.J. kojima se ukazuje na povredu principa pravičnog suđenja i povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a, obzirom da je zahtev u tom delu podnet u odnosu na stav prvi presude u kom delu presude je okrivljena L.J. u svojstvu privatne tužilje i u smislu člana 483. stav 1. ZKP-a nije ovlašćena za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz napred navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP-a, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,
Tatjana Milenković, s.r. 

Predsednik veća-sudija,
Dragiša Đorđević, s.r.