U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Miroljuba Tomića i Slobodana Velisavljevića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Branislava Stanića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.620/24 od 25.12.2024. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 70/25 od 20.03.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 04.06.2025. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Branislava Stanića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.620/24 od 25.12.2024. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 70/25 od 20.03.2025. godine, u odnosu na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.620/24 od 25.12.2024. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 14.11.2024. godine pa do isteka trajanja pritvora, te je okrivljeni istovremeno osuđen i na novčanu kaznu u iznosu od 10.000,00 (desethiljada dinara) koju je dužan da plati u roku od 30 dana računajući od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena u kaznu zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Istom presudom prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB tako što je okrivljenom zabranjeno dalje uznemiravanje oštećene, a koja mera se određuje u trajanju od jedne godine računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a izrečena mera se može ukinuti pre isteka vremena za koje je određena ako prestanu razlozi zbog kojih je određena. Okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka Osnovnom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu u iznosu od 35.511,83 dinara, kao i troškove sudu, a čiji iznos će biti utvrđen u pisano izrađenoj presudi, te je okrivljeni obavezan i na plaćanje sudu sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, a sve u roku od 60 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Okrivljeni je oslobođen plaćanja troškova krivičnog postupka na ime angažovanja branioca po službenoj dužnosti i određeno je da ovi troškovi padaju na teret budžetskih sredstava.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 70/25 od 20.03.2025. godine delimično je uvažena žalba branioca okrivljenog AA, pa je presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.620/24 od 25.12.2024. godine ukinuta u delu odluke o troškovima postupka, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u preostalom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Branislav Stanić, zbog povreda zakona iz člana 16. stav 5, člana 419. stav 2, člana 438. stav 1. tačka 1), člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da saglasno članu 492. ZKP preinači presude Osnovnog suda u Zrenjaninu 2K.620/24 od 25.12.2024. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 70/25 od 20.03.2025. godine u oslobađajuće ili u pogledu odluke o meri bezbednosti ili da ukine navedene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo okrivljenog nije krivično delo, iz razloga jer u njegovim radnjama za koje je oglašen krivim nema protivpravnosti kao bitnog elementa bića krivičnog dela, budući da je delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi predviđenoj odredbom člana 28. KZ ili u neotklonjivoj pravnoj zabludi predviđenoj odredbom člana 29. KZ, obzirom da je okrivljeni koji je neobrazovan, sa četiri razreda osnovne škole i živi u ruralnom području u blizini granice sa Rumunijom, bio u zabludi i nije mogao da zna da kritičnom prilikom uznemirava oštećenu i da krši meru zaštite od nasilja u porodici koja mu je određena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 35P2 303/24 od 12.06.2024. godine, već je mislio da mu je uz dobrovoljni pristanak oštećene, koja je njegova supruga, dozvoljeno da razgovara sa njom vezano za hranu za porodicu. Pored toga, branilac ističe i da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja predviđenom odredbom člana 18. KZ, imajući u vidu da stepen krivice okrivljenog nije visok, da su štetne posledice odsutne, te da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje okrivljenom krivične sankcije.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika čini onaj ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona kojim se uređuju porodični odnosi.

Odredbom člana 28. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stavom 2. člana 28. KZ propisano je da je stvarna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim.

Odredbom člana 29. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Stavom 2. člana 29. KZ propisano je da je pravna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno.

Odredbom člana 18. stav 1. KZ propisano je da nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da je delo malog značaja ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.

Imajući u vidu napred citirani zakonski opis bića krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. KZ, te imajući pri tome u vidu da je u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pravnosnažne prvostepene presude navedeno da je okrivljeni AA „dana 11.11.2024. godine, oko 14,00 časova, u ..., u ulici ... broj .., u stanju kada je zbog stanja alkoholisanosti bio smanjeno sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, ali ne do bitnog stepena, prekršio meru zaštite od nasilja u porodici, koja mu je određena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 35P2 303/24 od 12.06.2024. godine, kojom mu je zabranjeno da prilazi oštećenoj, supruzi BB iz ... na udaljenosti manjoj od 200 metara i da pristupa u prostor oko mesta stanovanja u ..., ulica ... broj .. na udaljenosti manjoj od 200 metara, na taj način što je došao do kuće na navedenoj adresi gde živi oštećena, kako bi sa njom razgovarao, pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“, to, po nalaženju Vrhovnog suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Suprotno navodima branioca okrivljenog, a imajući pri tome u vidu napred citirane zakonske odredbe člana 18. stav 2, člana 28. stav 2. i člana 29. stav 2. KZ, kojima su bliže određeni pojmovi delo malog značaja, neotklonjiva stvarna zabluda i neotklonjiva pravna zabluda, po nalaženju Vrhovnog suda iz činjeničnog opisa dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude ne proizilazi da je delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi ili u neotklonjivoj pravnoj zabludi, a takođe nisu ispunjeni ni svi kumulativno predviđeni zakonski uslovi za primenu, u konkretnom slučaju, instituta delo malog značaja predviđeni odredbom člana 18. stav 2. KZ, budući da iz izreke presude ne proizilazi da stepen krivice okrivljenog nije visok i da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje okrivljenom krivične sankcije. Sledstveno napred navedenom, kao neosnovani se ocenjuju i navodi branioca okrivljenog u kojima se ističe da kako okolnost da kriviičnog dela nema, predstavlja okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje, to je sud u konkretnom slučaju učinio i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ističe da je sud odlukom o krivičnoj sankciji, i to izricanjem okrivljenom mere bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB, na štetu okrivljenog povredio odredbu člana 80. stav 6. KZ, obzirom da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni opšti uslovi propisani ovom odredbom za izricanje okrivljenom navedene mere bezbednosti. Po stavu branioca, kako odredba člana 80. stav 6. KZ, koja je opšteg karaktera, propisuje da sud meru bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom može izreći ako je okrivljenom izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena, te kako je okrivljenom AA u konkretnom slučaju izrečena kazna zatvora kao glavna kazna, to mu stoga nije mogla biti istovremeno izrečena i predmetna mera bezbednosti predviđena odredbom člana 89a KZ. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog suštinski ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Branilac u podnetom zahtevu takođe ističe i da je sud ovakvim svojim postupanjem učinio i povredu odredbe člana 441. stav 2. ZKP, a zbog koje podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti nije dozvoljeno okrivljenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ovo sa razloga jer, po oceni Vrhovnog suda, okrivljenom AA je u redovnom krivičnom postupku mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB pravilno izrečena u smislu člana 89a KZ, a koja odredba, po principu specijaliteta, na bliži način reguliše ovo pitanje u odnosu na odredbu člana 80. stav 6. KZ koja je odredba opšteg karaktera.

Mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim je (kao jedna od jedanaest vrsta koje propisuje član 79. KZ) usvojena Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, u cilju zaštite oštećenih lica. Uslov za njeno izricanje je da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji od strane učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog, odnosno da postoji verovatnoća da će učinilac krivičnog dela kontakt sa oštećenim zloupotrebiti radi ponovnog vršenja krivičnog dela. Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine i to članom 89a stav 2. KZ predviđeno je da ova mera bezbednosti ne može biti kraća od šest meseci, niti duža od tri godine. Takođe, stavom 2. istog člana KZ je propisano da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a što ukazuje da je istu meru (zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim) moguće izreći uz osudu na kaznu zatvora (iako to nije izričito navedeno u članu 80. stav 6. KZ), naročito kada se ima u vidu da je cilj ove mere zaštita oštećenih lica. Pored toga, pošto se ova mera bezbednosti može izreći za vreme od 6 meseci do 3 godine, to je jasno da može biti izrečena i za duži period od izrečene kazne zatvora, a vreme provedeno u zatvoru ne uračunava se u vreme trajanja mere. Stoga, Vrhovni sud nalazi da sve napred izneto ukazuje da su navodi u podnetom zahtevu branioca okrivljenog da je u konkretnom slučaju učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe da je sud povredio krivični zakon na štetu okrivljenog oglasivši ga krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 5. KZ, umesto za krivično delo iz člana 340a KZ, a koji navodi branioca bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) KZ, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac u svojim daljim navodima kojima obrazlaže postojanje po njemu ove povrede isticanjem da je sud tokom postupka pogrešno utvrdio da je okrivljeni kritičnog dana prekršio izrečenu mu meru zaštite od nasilja u porodici koja mu je određena u parničnom postupku presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 35P2 303/24 od 12.06.2024. godine, umesto da pravilno utvrdi da je okrivljeni kritičnog dana prekršio zabranu približavanja oštećenoj utvrđenu izrečenom mu merom bezbednosti u krivičnom postupku presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K.br.136/24 od 14.05.2024. godine, a za koju je prvo saznao, po nalaženju Vrhovnog suda, suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje od strane suda vezano za izrečenu meru koju je okrivljeni kritičnom prilikom prekršio, a što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski svojim navodima u ovom delu ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu odredbe člana 16. stav 5. ZKP, isticanjem da kako iz izvedenih dokaza nije na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo, to je sud trebalo da reši u njegovu korist i da ga oslobodi od optužbe. Osim toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu odredbe člana 419. stav 2. ZKP, isticanjem da sud nije savesno i nepristrasno ocenio kako svaki dokaz pojedinačno, tako i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima. Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija i zbog povreda odredaba člana 16. stav 5. i člana 419. stav 2. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Branislava Stanića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s,r,                                                                                                               Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković