Navedenom presudom obavezan je okrivljeni S.S. na plaćanje troškova krivičnog postupka nastalih pred sudom pravnog leka u iznosu od 5.000,00 dinara, sudskog paušala u iznosu od 10.000,00 dinara, sve ukupno 15.000,00 dinara, sa rokom plaćanja od 15 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je u delu odluke o troškovima postupka prvostepena presuda ostala neizmenjena, a žalba Višeg javnog tužioca u Nišu odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog S.S., advokat M.K., zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 1. i 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati nadležnom sudu na ponovni postupak i odluku ili da preinači drugostepenu presudu i okrivljenog osudi za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. KZ na kaznu zatvora u trajanju pritvora, ili za krivično delo iz člana 113. u vezi člana 30. KZ za eventualni umišljaj u kraćem trajanju od izrečene sankcije.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti, na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S. je neosnovan.

Branilac okrivljenog S.S. u zahtevu navodi da iz utvrđenog činjeničnog stanja u toku ovog krivičnog postupka proizilazi da projektil nije bio ispaljen u pravcu tela oštećene, da nije bilo nišanjenja, pa samim tim ni pokušaja ubistva, tako da je okrivljeni mogao biti oglašen krivim zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti i to iz nehata, a obzirom da su i prvostepeni i drugostepeni sud okrivljenog oglasili krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju, na štetu okrivljenog učinjena je povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP-a.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog S.S. je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani, i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da se u radnjama okrivljenog stiču svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, a koje

Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata, i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S. se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP navodima da je okrivljeni osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina i to prvostepenom presudom zato što je krivično delo ubistvo u pokušaju učinio sa direktnim umišljajem, a drugostepenom presudom zato što je isto krivično delo učinio sa eventualnim umišljajem, pri čemu je sud zanemario odredbu člana 30. KZ kojom je predviđeno da će se učinilac kazniti kaznom zatvora za to delo ili ublaženom kaznom, obzirom da su i prvostepeni i drugostepeni sud izrekli jednake kazne na granici donjeg minimuma za krivično delo ubistva, a zanemarena je i odredba člana 57. KZ.

Članom 30. stav 2. KZ propisano je da će se učinilac za pokušaj kazniti kaznom propisanom za krivično delo, ili ublaženom kaznom.

Odredbom člana 113. KZ propisano je da ko drugog liši života kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina.

Imajući u vidu da je okrivljeni S.S. zbog krivičnog dela iz člana 113. u vezi člana 30. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kazna zatvora u navedenom trajanju izrečena je u okviru zakonom propisanih granica za pokušaj krivičnog dela za koje je oglašen krivim, pa kako član 30. stav 2. KZ propisuje mogućnost ublažavanja kazne, ali ne i takvu obavezu, ne stoji povreda zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.S. ukazuje, pa je zahtev i u tom delu ocenjen kao neosnovan.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković,s.r.                                                                                           Dragiša Đorđević,s.r.