Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, i to bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP učinjene u korist okrivljenog D.T., sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan i utvrdi da je pravnosnažnim presudama Višeg suda u Nišu 3K 179/14 od 23.10.2015. godine i Apelacionog suda u Nišu 9Kž1 91/16 od 23.02.2016. godine učinjena bitna povreda odredaba Zakonika o krivičnom postupku i povreda Krivičnog zakona, te da je povređen zakon u smislu odredbe člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u korist okrivljenog D.T. tako što je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine zbog izvršenja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, a ne krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30.KZ.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca braniocu okr. D.T., adv. G.N. iz N., shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je neosnovan.

Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP jer su razlozi u presudama o činjenicama koje su predmet dokazivanja potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, kao i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP jer su prvostepeni i drugostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja izveli pogrešan zaključak u pogledu pravne kvalifikacije dela okrivljenog, koje su pogrešno kvalifikovali kao krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, a ne kao krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30.KZ.

S prednjim u vezi, Republički javni tužilac navodi da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je okr. D.T. u više navrata napao ošt. N.R., da mu je naneo prvu ubodnu ranu u predelu grudnog koša na 1,5 mm od srca, a drugu u nivou prednje unutrašnje strane desne nadlaktice, odnosno u predelu tela gde se nalaze vitalni organi, da je napad okrivljenog prestao isključivo usled otpora oštećenog i da je smrtni ishod izbegnut usled toga što je oštećeni pobegao u obližnju bolnicu i blagovremene lekarske intervencije. Tako utvrđene činjenice koje se tiču ponašanja okrivljenog, upotrebljenog sredstva (nož), intenziteta i brojnosti udaraca, lokacije povrede i njene dubine, po stavu Republičkog javnog tužioca upućuju na zaključak da je kod okrivljenog u trenutku izvršenja dela postojala namera da oštećenog liši života, odnosno da je morao znati da takvim svojim postupcima može izazvati smrt oštećenog i da je to i hteo, pa su zaključci prvostepenog i drugostepenog suda da okrivljeni nije hteo ni pristao da oštećenog liši života već da ga teško telesno povredi kako bi ga onesposobio za dalji sukob i da su radnjama okrivljenog ostvarena obeležja krivičnog dela iz člana 121. stav 2.u vezi sa stavom 1. KZ, pogrešni i nejasni i protivrečni sa sadržajem izvedenih dokaza, a razlozi suda za te zaključke nejasni i nelogični i samim tim neprihvatljivi.

Izložene navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Zauzimajući stanovište da kod okr. D.P.1 kritičnom prilikom nije postojao umišljaj usmeren na lišavanje života ošt. N.R., prvostepeni sud, prema razlozima iznetim na strani 13 stav prvi prvostepene presude, polazi od utvrđenih činjenica da između okrivljenog i oštećenog nije postojao raniji konflikt ni sukob, da je razlog njihovog sukoba kritičnom prilikom neposredni prethodni sukob oštećenog sa D.P.2, prijateljem okrivljenog koji je slabije telesne građe od oštećenog, zbog čega je okrivljeni pokušao da se suprotstavi oštećenom i to najpre rukama u čemu nije uspeo i zbog sopstvene slabije konstitucije u odnosu na oštećenog, te nalazi da navedene činjenice i okolnosti ukazuju da je namera okrivljenog bila samo da oštećenog povredi kako bi ga na taj način onesposobio za dalji sukob.

Drugostepeni sud prihvata kao pravilno prednje stanovište prvostepenog suda i sledstveno tome pravnu ocenu prvostepenog suda dela okrivljenog kao krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, kao i razloge za takvu ocenu iznete u prvostepenoj presudi, koje i ponavlja u svojoj presudi, na strani 4 stav drugi, pri tom naglašavajući nesrazmeru fizičke snage okrivljenog i oštećenog u korist oštećenog, kao razloga bezuspešnog pokušaja okrivljenog da se suprotstavi oštećenom samo rukama koji je završio padom okrivljenog na zemlju, nakon čega je okrivljeni povrednim oruđem zamahivao ka oštećenom i potom mu istim naneo povrede opisane u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Sledstveno napred rečenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neprihvatljivi navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti o učinjenoj bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer su ovako dati razlozi u pobijanim pravnosnažnim presudama o činjenicama i okolnostima za koje prvostepeni i drugostepeni sud nalaze da su relevantne kod ocene granica umišljaja okrivljenog, jasni i neprotivrečni činjeničnom stanju, za koje i Republički javni tužilac u zahtevu navodi da je pravilno utvrđeno. Isticanjem, pak, da su razlozi za navedeno stanovište suda izneti u prvostepenoj i drugostepenoj presudi nelogični i stoga neprihvatljivi, ne ukazuje se na bitnu povredu postupka o kojoj je reč, već se osporava pravilnost činjeničnih zaključaka suda.

Neosnovano se po oceni ovog suda zahtevom ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i s tim u vezi osporava kao pogrešan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda o granicama umišljaja okrivljenog i pravna ocena dela okrivljenog izneta u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Nasuprot navodima zahteva, nepostojanje ranijeg konflikta između okrivljenog i oštećenog, razlog zbog kojeg okrivljeni dolazi u sukob sa oštećenim kritinom prilikom (pomoć napadnutom prijatelju), kao i pokušaj okrivljenog da se suprotstavi oštećenom samo sopstvenom fizičkom snagom i pribegavanje povrednom oruđu tek pošto u tome nije uspeo zbog snažnije telesne konstitucije oštećenog, koji je u fizičpkom kontaktu oborio okrivljenog, prema pravilnom zaključku prvostepenog i drugostepenog suda, okolnosti su od značaja i opredeljujuće u konkretnom slučaju za ocenu trenutnog umišljaja okrivljenog, kao okolnosti koje isključuju određeno motivisano ponašanje i namerne radnje okrivljenog u pravcu ostvarenja posledice koja je opredeljena optužbom (lišenje života oštećenog). Stoga se bez osnova u zahtevu insistira na vrsti i karakteru povrednog oruđa, načinu i posledici upotrebe istog, kao opredeljujućeg faktora za navodno postojanje direktnog umišljaja za lišavanje života oštećenog.

Nalazeći, iz iznetih razloga, da pobijanim pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede zakona iz čl. 438. stav 2. tačka 2) i 439. tačka 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                                                                          Janko Lazarević,s.r.