Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2218/12 od 12.03.2014. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, branilaca okrivljenih Z.B. i I.A., te okrivljenog Z.B. i potvrđena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 177/10 od 28.12.2011. godine.

Zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, podneo je branilac okrivljenog I.A., advokat M.P., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a u vezi člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika i člana 206. stav 2. Krivičnog zakonika, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i da pravnosnažne presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da u smislu člana 488. stav 3. u vezi člana 494. stav 4. ZKP-a, odredi odlaganje izvršenja kazne za okrivljenog I.A.

Branioci okrivljenog Z.B., advokati V.L. i D.L., na osnovu člana 482. stav 1. i člana 483. stav 1. i 3. ZKP-a, podneli su protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. u vezi člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. ZKP-a, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji i ukine presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2218/12 od 12.03.2014. godine i predmet vrati na ponovni postupak.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.A., Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu branioca okrivljenog, uz primenu člana 604. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.A., advokata M.P., je neosnovan.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Z.B., advokata V.L. i advokata D.L., je nedozvoljen.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.A., advokata M.P., pravnosnažne presude pobijaju navodima da je u redovnom krivičnom postupku primenjen zakon koji se ne može primeniti time što je okrivljeni I.A. (kao i okrivljeni Z.B.) oglašen krivim zbog izvršenog kvalifikovanog oblika krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ učinjenog u grupi, umesto da je oglašen krivim za osnovni oblik krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ. Odbrana nalazi da postupanje i učešće okrivljenog I.A., u predmetnom događaju (sa okrivljenim Z.B. i maloletnom R.C.) nema obeležja delovanja u grupi, jer za postojanje grupe nije dovoljno puko postojanje više lica, već je nužno i postojanje uslova koji su propisani članom 112. stav 22. Krivičnog zakonika. Dakle, grupu čini najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili privremenog vršenja krivičnog dela, koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu, što pojam grupe, navodi odbrana, čini strogo determinisanim zakonskim pojmom. Sud je dužan da primeni blaži Krivični zakonik, pa je u ovom slučaju morao primeniti krivični zakon vezano za osnovni oblik krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ, a nikako, kao što su to učinili prvostepeni i drugostepeni sud krivični zakon vezano za kvalifikovani oblik krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u zahtevu ocenjuje kao neosnovane. Iz spisa predmeta proizlazi da je javni tužilac 30.11.2011. godine na glavnom pretresu izvršio izmenu optužnice Kt 253/08 od 06.05.2009. godine tako što je okrivljenima stavio na teret izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009) i da su okrivljeni Z.B. i I.A. pobijanim pravnosnažnim presudama oglašeni krivim da su (sa maloletnom R.C. u grupi od troje lica, koja okolnost je navedena kao bitno obeležje u činjeničnom opisu dela), izvršili krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009). Naime, iz činjeničnog opisa dela, za koje su okrivljeni Z.B. i I.A. optuženi i oglašeni krivim u redovnom krivičnom postupku, proizlazi postojanje okolnosti, delovanja u grupi, koje čine bitna obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ, onako kako je to predviđeno i članom 112. stav 22. Krivičnog zakonika. Predmetno delo su izvršila tri lica (okrivljeni Z.B., okrivljeni I.A. i maloletna R.C.), pri čemu je svako od njih imao unapred određen zadatak i okvir delovanja, između ovih lica je postojala veza, odnosno dogovor za izvršenje predmetnog krivičnog dela na štetu oštećenog N.M., na način, u vreme i na mestu kako je to navedeno u dispozitivu optužnice i izreci prvostepene presude, te su suprotni navodi, u zahtevu ovog branioca, ocenjeni kao neosnovani.

Osim toga, insistiranje odbrane na primeni blažeg zakona, je bespredmetno, s`ozbirom na činjenice da je članom 206. stav 3. KZ („Službeni glasnik Republike Srbije“, 85/2005) inkriminsano izvršenje krivičnog dela razbojništvo učinjenog od strane više lica (što prema stavu sudske prakse čini dva ili više lica) koje je sankcionisano kaznom zatvora od tri do 15 godina, te da je članom 206. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, 72/2009) inkriminisano izvršenje krivičnog dela razbojništvo učinjenog od strane grupe lica (što u smislu člana 112. stav 22. KZ čini najmanje tri lica) koje je takođe sankcionisano kaznom zatvora od tri do 15 godina.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na krivično delo koje je predmet optužbe pravilno primenjen zakon, te da su samim tim neosnovani navodi u zahtevu branioca okrivljenog I.A., advokata M.P., da je na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, kao i navodi u zahtevu da je zakon koji je važio u vreme suđenja i donošenja pravnosnažne presude stroži za učinioca. Ovo s`toga, što u utvrđenom činjeničnom stanju, kao u izreci prvostepene presude, nema osnova za pravnu ocenu radnji okrivljenog I.A., u smislu krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Z.B., advokata V.L. i D.L. nedozvoljen.

Naime, odredbom člana 484. ZKP-a, propisan je obavezan sadržaj zahteva tako da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog iz člana 485. stav 1. ZKP-a za njegovo podnošenje.

U vezi s`tim, odredba člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a, koja je opšteg karaktera, načelno propisuje da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon. Međutim, što se tiče okrivljenog članom 485. stav 4. ZKP-a, propisano je zbog kojih povreda zakona u prvostepenom postupku i pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i te povrede su izričito navedene: član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP-a, delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP-a. U predmetnom zahtevu za zaštitu zakontiosti branilaca okrivljenog Z.B., nije ukazano ni na jednu od taksativno navedenih povreda zakona iz člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a, koje predstavljaju zakonom propisane razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti, od strane okrivljenog preko branioca.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Z.B. ukazuje se izričito samo na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP-a, koja članom 485. stav 4. ZKP-a, nije predviđena kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Pored toga, u zahtevu branilaca okrivljenog Z.B. navodi se da sud nije pravilno cenio nalaz i mišljenje tima stručnjaka Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu; da je sud zanemario činjenice i dokaze koji idu u prilog ovog okrivljenog; da ni jedan od izvedenih dokaza ne dovodi u vezu okrivljenog Z.B. sa izvršenjem krivičnog dela ... čime se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odredbu člana 440. ZKP-a, što takođe nije zakonom propisani razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, člana 491. stav 1. ZKP-a te člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                         Dragiša Đorđević, s.r.