Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu 7 K.br.1659/12 od 24.03.2015. godine ispravljen je prepis presude Osnovnog suda u Pančevu 7 K.br.1659/12 od 23.02.2015. godine, na taj način što na drugoj strani iza stava 3 treba da se ubace četiri nova stava koja treba da glase: „utvrđuje za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca, a za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci i ujedno sud na osnovu gore citiranih članova i člana 60. KZ okrivljenog osuđuje na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 11 (jedanaest) meseci“. U preostalom delu presuda Osnovnog suda u Pančevu 7 K.br.1659/12 od 23.02.2015. godine je ostala neizmenjena.

Presudom Višeg suda u Pančevu Kž.br.81/15 od 27.05.2015. godine uvažena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Pančevu i preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu 7 K.br.1659/12 od 23.02.2015. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Viši sud u Pančevu okrivljenom I.P. za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 7 meseci, a za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ kaznu zatvora u trajanju od 12 meseci, pa je okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu ostala neizmenjena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog I.P. – advokat L.N.G., zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev kao osnovan i preinači pravnosnažne presude Osnovnog suda u Pančevu 7 K.br.1659/12 od 23.02.2015. godine i Višeg suda u Pančevu Kž.br.81/15 od 27.05.2015. godine, tako što će okrivljenog I.P. osloboditi od krivice za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i izreći mu blažu krivičnu sankciju.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno zaključili da se u konkretnom slučaju radi o dva krivična dela i to o krivičnom delu ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i krivičnom delu teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ. Ovo stoga što se ova dela po mišljenju odbrane nalaze u odnosu prividnog idealnog sticaja, jer se okrivljenom I.P. stavlja na teret pretnja koja je realizovana, tako da je on mogao biti osuđen samo za jedno krivično delo i to krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ koje predstavlja intenzivniju povredu istog zaštitnog objekta i isključilo je postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ koje je supsidijerno u odnosu na njega.

Izneti navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome se preti. Pri tome je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ čini onaj ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi nisu povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog, jer iz činjeničnog opisa radnji okrivljenog, datog u optužnom aktu javnog tužioca i utvrđenog u izreci prvostepene presude, proizilaze sva bitna zakonska obeležja i krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, za koja je okrivljeni u ovom krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, tako da u konkretnom slučaju ne postoji prividni idealni sticaj ova dva dela, a kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Ovo, imajući u vidu da su pretnje koje je okrivljeni I.P. kritičnom prilikom neposredno uputio oštećenoj V.D., a koje su kod oštećene izazvale osećaj straha i nesigurnosti tj. ugroženosti za sopstveni život i telesni integritet, samo jednim svojim delom i ostvarene - realizovane, zbog čega, u konkretnom slučaju, krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ nije konzumirano nekim drugim krivičnim delom, u ovom slučaju izvršenjem krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ. Naime, kako iz činjeničnog opisa radnji okrivljenog proizilazi postojanje kontinuiranih i ozbiljnih pretnji, kao i izraženo agresivno ponašanje okrivljenog, i to u jednom dužem vremenskom trajanju, od večernjih časova pa do ranih jutarnjih časova drugog dana, a koje pretnje i ponašanje okrivljenog su kod oštećene izazvale osećaj ugroženosti za sopstveni život i kako ugrožavanje sigurnosti ozbiljnom pretnjom nije samo prethodilo nanošenju teške telesne povrede, već je duže vreme nastavljeno i nakon nanošenja ove povrede, to se radnje okrivljenog nikako ne mogu smatrati „pripremnim“ radnjama za nanošenje teške telesne povrede, posebno imajući u vidu da je okrivljeni oštećenoj uputio i pretnje napadom na život, između ostalog i: „Ubiću te, bolje da mi otvoriš, a j. te sigurno, isećiću te i strpaću te u najlonske kese!“, a sve sa namerom ostvarenja seksualnog odnosa sa njom protiv njene volje, čime je ostvareno biće krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Teška telesna povreda u vidu nagnječenja sa krvnim podlivom nosa i prelom nosnih kostiju sa malim pomakom fragmenata i dr. naneta je radnjama opisanim u izreci prvostepene presude sa direktnim umišljajem i čini zasebno krivično delo u odnosu na ceo događaj, a koje delo dalje pretnje po telesni integritet i polne slobode, odnosno krivično delo ugrožavanje sigurnosti, ne konzumira.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući da prvostepeni i drugostepeni sud nisu nesumnjivo utvrdili na koji način je oštećena zadobila povrede i kakav je njihov karakter, obzirom da ne postoje čvrsti i sigurni dokazi da je do povreda došlo od strane okrivljenog ili su one nastale u saobraćajnoj nezgodi i obzirom da je ostalo nejasno da li se povrede nosa oštećene mogu okarakterisati kao teška telesna povreda, a što sve dovodi u sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, branilac okrivljenog u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.P. – advokata L.N.G., to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                 Vesko Krstajić,s.r.