Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i na sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev podnet pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je privatna tužba privatnog tužioca neblagovremena, jer je podneta 06.12.2018. godine, dakle, po proteku zakonskog roka od tri meseca od izvršenja krivičnog dela koje prema navodima privatne tužbe učinjeno 23/24.06.2018. godine. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tužba podneta u roku predviđenom članom 65. stav 3. u vezi stava 2. ZKP s obzirom na to da je privatni tužilac protiv okrivljenog podneo krivičnu prijavu Policijskoj upravi Prokuplje dana 26.06.2018. godine zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ koje se goni po privatnoj tužbi, a ne po službenoj dužnosti, pa je, prema stavu odbrane, očigledno da se privatni tužilac obratio nenadležnom organu i da samim tim u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 65. stav 3. ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se branilac formalno poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ali ističe da je privatna tužba podneta po isteku roka iz člana 65. stav 2. ZKP, čime suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je privatni tužilac BB dana 24.06.2018. godine protiv okrivljenog AA podneo krivičnu prijavu Policijskoj upravi Prokuplje zbog nanošenja telesne povrede, koja krivična prijava je odbačena rešenjem Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju Kt 698/18 od 29.10.2018. godine, jer je utvrđeno da se radi o krivičnom delu laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje se ne goni po službenoj dužnosti, već po privatnoj tužbi u smislu člana 122. stav 4. KZ.

Kako iz iznetog proizlazi da je privatni tužilac protiv okrivljenog najpre podneo krivičnu prijavu za krivično delo laka telesna povreda koja se može goniti i po službenoj dužnosti (član 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ) i po privatnoj tužbi (član 122. stav 1. KZ) i da je javni tužilac utvrdio da se radi o krivičnom delu iz člana 122. stav 1. KZ za koje se goni po privatnoj tužbi, to se, u smislu člana 65. stav 3. ZKP, u takvoj situaciji krivična prijava smatra blagovremenom privatnom tužbom ako je podneta u roku predviđenom za podnošenje iste.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju okrivljeni krivičnu prijavu koja se smatra privatnom tužbom podneo dana 24.06.2018. godine kada je predmetno krivično delo i izvršeno, to je privatna tužba pravilno ocenjena kao blagovremena od strane nižestepenih sudova, jer je podneta u roku od tri meseca od kada je privatni tužilac saznao za krivično delo i osumnjičenog u smislu člana 65. stav 2. ZKP.

S obzirom na izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da okolnost, što je privatni tužilac, nakon donošenja rešenja Osnovnog javnog tužioca u Prokuplju o odbacivanju krivične prijave protiv okrivljenog Osnovnom sudu u Prokuplju podneo privatnu tužbu dana 06.12.2018. godine, nije od uticaja za ocenu njene blagovremenosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP ocenio kao neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na veštačenju telesnih povreda privatnog tužioca veštaka medicinske struke od 09.12.2019. godine koje je obavljeno na osnovu medicinske dokumentacije i drugih podataka u spisima predmeta, a ne na osnovu pregleda oštećenog i to bez izričitog izjašnjenja veštaka da pregled nije neophodan, što je u suprotnosti sa odredbom člana 127. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, iznetim navodima zahteva ne ukazuje da je navedeno medicinsko veštačenje samo po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, već osporava sam način veštačenja telesnih povreda privatnog tužioca i sadržinu navedenog nalaza i mišljenja čime osporava ocenu ovog dokaza i takvom ocenom činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić