Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Kž1-349/16 od 24.03.2016. godine, odbio je kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, branioca okrivljenog I.G., advokata D.R. i E.G., oca okrivljenog i presudu Višeg suda u Novom Pazaru K-27/14 od 13.01.2016. godine, potvrdio.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, blagovremeno su podneli zahteve za zaštitu zakonitosti:

-branilac okr. I.G., adv. D.R., zbog povrede zakona iz čl. 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa čl. 485. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud donese presudu o usvajanju zahteva, ukine u celini prvostepenu presudu Višeg suda u Novom Pazaru K-27/2014 od 13.01.2016. godine i odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1- 349/16 od 24.03.2016. godine i predmet vrati na ponovno suđenje i odluku prvostepenom sudu i naloži da se novo suđenje održi pred potpuno izmenjenim većem,

-branilac okr. I.G., adv. T.L., zbog povreda Krivičnog zakonika iz člana 485. stav 4. u vezi sa članom 439. stav 1. tačka „2“, sa predlogom da se ispitaju presude Višeg suda u Novom Pazaru K-27/14 od 13.01.2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-349/16 od 24.03.2016. godine u svetlu navoda iz ovog zahteva, a potom da se zahtev usvoji.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okr. I.G. su neosnovani u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok su u ostalom delu zahtevi nedozvoljeni.

Branioci okrivljenog u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u odnosu na krivično delo iz člana 113. u vezi sa članom 30. KZ i s tim u vezi navode da iz činjenica i okolnosti predmetnog događaja koje su utvrđene pobijanim pravnosnažnim presudama, a tiču se postupaka oštećenog M.K. i okrivljenog, načina izvršenja dela i nastale posledice, proizilazi odsustvo namere okrivljenog da liši života oštećenog, odnosno da umišljajem okrivljenog nije bila obuhvaćena smrt oštećenog kao posledica izvršenja dela, već samo onesposobljavanje oštećenog za napad i samim tim, da u inkriminisanim radnjama okrivljenog ne stoje obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim već drugog krivičnog dela, i to po stavu branioca adv. D.R. krivičnog dela teška telesna povreda na mah iz člana 121. stav 5. u vezi sa stavom 1. KZ, a po stavu branioca adv. T.L. krivičnog dela iz oblasti izazivanja opšte opasnosti.

Izložene navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na osnovu činjeničnog opisa krivičnog dela u pitanju koje je optužbom okrivljenom stavljeno na teret i činjeničnih utvrđenja u postupku-da je okrivljeni kritičnom prilikom, zbog ranije narušenih odnosa sa oštećenim M.K. i članovima njegove porodice, u oštećenog u pravcu grudi ispalio iz pištolja dva projektila, prvi sa udaljenosti od oko pola metra, koji je pogodio oštećenog u predelu leđnog dela grudnog koša nanevši mu opisanu laku telesnu povredu, a drugi sa udaljenosti od oko 2 metra koji je pogodio oštećenog u predelu donje polovine desne nadlaktice nanevši mu opisanu tešku telesnu povredu, pri čemu je bio uračunljiv i svestan da ispaljujući projektile u pravcu grudi oštećenog, u predelu tela gde se nalaze vitalni organi, istog može lišiti života i to i hteo, s tim da smrtna posledica nije nastupila usled nepreciznosti pri ispaljivanju projektila, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su ovim radnjama okrivljenog ostvarena obeležja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. KZ. Prihvatajući pravnu ocenu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode branioca okrivljenog kojima se ukazuje na istu povredu zakona, o kojoj je ovde reč, dajući za tu ocenu razloge na strani 6 i 7 drugostepene presude, koje kao pravilne prihvata i ovaj sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Ukazujući na nepostojanje umišljaja okrivljenog na lišavanje života oštećenog, kao bitnog obeležja krivičnog dela u pitanju, branioci okrivljenog se u zahtevima za zaštitu zakonitosti pozivaju na činjenično stanje utvrđeno u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, ali pri tom iznose sopstveno viđenje činjenica i okolnosti od značaja za ocenu subjektivnog odnosa okrivljenog prema učinjenom delu, drugačije od utvrđenja i ocene suda istih i navode da je oštećeni započeo svađu i da nije utvrđena tačna razdaljina sa koje je okrivljeni pucao iz pištolja ka oštećenom (adv. D.R.), da je oštećeni krenuo na okrivljenog zajedno sa još jednim licem koje je okrivljenom pritrčalo iza leđa i da su projektili ispaljeni u pravcu ruku oštećenog koji deo tela je tokom njegovog agresivnog ponašanja bio najviše aktivan, uz isticanje razloga zbog kojih druge mogućnosti (pucanje u vazduh ili u zemlju) nisu dolazile u obzir (adv. T.L.), pa se ovim navodima zahteva branilaca okrivljenog u suštini osporava činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, kao pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Branilac okrivljenog, adv. D.R. kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, uz navođenje nedostataka presude koji, po zakonskom tekstu, predstavljaju navedenu povredu i ukazivanje da su u konkretnom slučaju razlozi presude potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni u pogledu ocene suda iskaza oštećenog.

Međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog u granicama prava koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ni zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, pa su zahtevi branilaca okr. I.G. u delu u kojem su podneti iz navedenih razloga, ocenjeni kao nedozvoljeni.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni.

Zapisničar                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac, s.r.                                                                                                        Janko Lazarević, s.r.